Tirana kasno zaspala, u centru atmosfera kao da su pobedili

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Tirane)

Čija je bila ideja da Srbija i Albanija zajednički organizuju Evropsko prvenstvo za mlade 2027. godine, teško je pogoditi, kao i zaključiti šta je cilj svega toga. Jer, ljubavi između dva naroda, možda dva trenutno najudaljenija naroda u Evropi, teško da će biti u skorije vreme.

Da odmah raspršimo sve oblake: sve je u Tirani prošlo bez ikakvih problema. Nije bilo incidenata na ulici, pre ili posle utakmice, iako srpskim izveštačima nije bilo najprijatnije da prolaze do stadiona kroz reku crveno-crnih koji kliču takozvanoj UČK, nose zastave sa konturama "velike Albanije", pevaju štošta gde se vređaju Srbi itd. Na stadionu pre početka utakmice vrtele su se svega tri-četiri iste pesme, a najveći trans izazivala je neka gde pevačica pominje Mitrovicu, Kamenicu, Drenicu, Dečane, Đakovicu... Toliko smo uspeli da razaberemo.

Nije bilo svejedno ni delegaciji Fudbalskog saveza Srbije, kao ni članovima tima u trenerkama reprezentacije, koji su mesta za gledanje meča dobili – usred tribine. Okruženi sa svih strana domaćim navijačima. Malo iznad njih bili su i novinari, koje takođe nije delilo ništa od domaćih fanova. Ali, da budemo pošteni do kraja – nije se desilo ništa. Ni poprek pogled, a kamoli neko dobacivanje, neke pretnje, baš ništa. Barem da smo primetili... A, srpskih novinara bilo je više nego na ijednom gostovanju poslednjih godina.

Čak je na kraju najdeblji kraj izvukao - albanski novinar. Poznat po tome što je provocirao Srbe na Evropskom prvenstvu, pa mu je UEFA zbog toga oduzela akreditaciju. Ponovo je imao neke zapaljive komentare na društvenim mrežama uoči meča, pa je pokušao na utakmici da se pozicionira kraj terena. I gospođa iz UEFA, kažu Grkinja, ekspedovala ga je na tribine glasom koji nije ostavio prostora za diskusiju. Najblaže rečeno. Nije bilo mesta ni za „p“ od pregovora, iako se čovek upinjao da nešto „objasni“. Kažiprst uperen na tribine i – ćao. Ipak je UEFA preozbiljna organizacija da bi dopustila takve egzibicije.

Što se tiče ambijenta tokom utakmice, tu se sve jasno videlo. Selektor Stojković je bio oduševljen, čestitao je domaćim navijačima i poželeo da i Srbija ima takvu podršku. Da, bilo bi zaista lepo videti pune tribine nekog našeg stadiona, na kojem svaki pojedinac ima zastavu, dres, majicu ili bar nešto od obeležja. Ipak, šta se pevalo i skandiralo tokom meča, ne znamo, ali one čaše piva u glavu Lukiću i Erakoviću, kao i mnoge, mnoge koje zbog mreža nisu stigle do terena, zaista nije nešto što bi trebalo da uvezemo iz Tirane. Imamo dovoljno svojih „originalnih“ ispada i bez toga, mogli bismo nekad da ispadnemo pametniji.

Bez obzira što je utakmica, u suštini, bila slabog sadržaja i što se nije završila u skladu sa očekivanjima Albanaca, u Tirani se slavilo do kasno. Kružili su automobili centralnim ulicama, svi okićeni zastavama, odjekivale su sirene, muzika pojačana do maksimuma, pesma... Ako se tu zatekao neko ko nije znao rezultat, pomislio bi da su pobedili. Šta li bi tek bilo da jesu, kakvo bi onda veče bilo...