Žarko Udovičić: Ako ćeš da se provedeš i daš sebi oduška, onda moraš da pokvariš GPS

Fudbalski boemi su poput neke endemske vrste u nestajanju. Toliko im se smanjio broj da kompletna javnost, a posebno mi mediji, počinjemo ozbiljno da žalimo za njima. Takvu vrstu fudalera predstavljao je i Žarko Udovičić.

Bivši kapiten Mladosti iz Lučana jedan je od onih koji su disali punim plućima i na terenu i van njega. Tokom 20 godina profesionalne karijere znao je među poslednjima da napusti kafanu, ali da ujutru ima bolje parametre na treningu od onih koji imaju dvocifreno manji broj godina. Kao tajnu za to navodi genetiku, ali i sposobnost da tačno zna kad treba i može da pruži sebi oduška.

Na gostovanju u najnovijoj epizodi podkasta „2x45“ novopečeni fudbalski penzioner otkrio je brojne zanimljiv anegdote iz svoje karijere. One koje su bile vezane za teren, ali van terena. Govorio je o svom odnosu sa Neškom Milovanovićem, čuvenom „pragnjetu“ na koji je vodila ekipa koja izgubi na treningu, ali nezapamćenom incidentu u Novom Pazaru, kada je u njega uperen pištolj nekoliko dana nakon promašenog jedanaesterca na Banjici. Naravno, najradije pamti dane u Poljskoj, gde je u potpunosti demonstrirao svoje igračke kvalitete.

Proletos je bio strelac pogotka koji je doneo Lučancima opstanak, ovu sezonu je započeo sa kapitenskom trakom na ruci, a onda je rešio da okači kopačke o klin, iako je bio više nego sposoban da nastavi dalje.
„Mogu da kažem da, fizički i mentalno, još nije bilo vreme za penziju - to sam već i spomenuo u proteklih nekoliko dana. Desile su se neke stvari, ne mogu baš da kažem nefudbalske, ali razišao sam se prijateljski sa Lučanima i sa Neškom. U ovim poznim igračkim godinama malo je teže pronaći klub. Ne mogu da kažem da nisam hteo - čekao sam ponudu iz Mozzart Bet Superlige sve do samog kraja prelaznog roka, ali se na kraju ništa nije realizovalo. Okej, lična karta sigurno predstavlja problem, ali sam iskreno mislio da mogu da pronađem klub u Superligi. Očekivao sam da me pozove neki trener koji me dobro poznaje i zna u kakvom sam fizičkom stanju. S druge strane, nisam bio spreman da idem u rang ili dva niže“, počeo je priču Žarko Udovičić u podkastu „2x45“.

Da li je postojala želja da ostaneš u Mladosti? Lučani su specifični, dosta je domaćih igrača, a prvi čovek kluba je decenijama u srpskom fudbalu. Jeste li razgovarali o nastavku saradnje?
„Jeste, ja sam produžio ugovor baš posle poslednje utakmice u prošloj sezoni, tog pogotka za opstanak, nakon one nemoguće sezone u kojoj su nas svi otpisali. Iskreno, nisam planirao da u ovom trenutku završavam karijeru. Mislio sam da ću u Lučanima odigrati bar još dve ili tri sezone, jer fizički i dalje mogu to da iznesem. Ali, desile su se neke stvari i prijateljski smo se rastali, u dve reči.”

Ko je izgovorio te dve reči - ti ili Neško Milovanović?
„Ovog puta sam to bio ja”.

Žarko Udovičić je rođen u Užicu, danas je Zlatiborac, ali slobodno vreme najviše voli da provodi na svom splavu na jezeru Perućac. I danas voli da se opusti kao i u slobodnim danima tokom karijere, iako je jedna situacija koju je imao u Poljskoj mogla skupo da ga košta.
„Bio sam član Lehije i dolazak u Srbiju na 48 sati zamalo mi je upropastio fudbalske planove. Izašao je snimak na društvenim mrežama, neko od navijača Lehije ga je izbacio. Možda je i moja greška, jer ne krijem ništa ni u privatnom životu. Pevao sam na tom snimku, a sreća je samo što u tom trenutku nisam imao čašu u ruci, jer trener Piotr Stokovjec sigurno ne bi prešao preko toga. Od trenera sam dobio slobodne dane dok je ekipa igrala u Poznanju. Namestilo se da je Lehija izgubila od Leha, a onda se pojavio taj snimak uz komentar navijača: 'Lehija gubi u Poznanju, a Žarko se zabavlja'. Na sreću sam se izvukao.”

Kako si uspeo da se opravdaš pred klubom?
„Klub je odmah tražio da napišem izjavu i zvanično saopštenje. Celim putem u povratku za Poljsku razmišljao sam šta da kažem i na kraju sam morao da slažem. Rekao sam da mi je devojka trudna, da je to momenat kada svaki čovek treba malo da se opusti i da sam slavio u krugu rodbine i prijatelja. Međutim, kod trenera taj izgovor nije baš prošao - dugo sam posle toga bio sklonjen na stranu, ali sam se vratio u tim u najboljem mogućem trenutku, pred finale Kupa Poljske.”

Da li su saigrači poverovali u tu priču o trudnoći?
„Nije bilo ni devojke, ni trudnoće. Svi igrači u svlačionici su, naravno, znali o čemu se radi. Zanimljivo je da me je samo jedan čovek iz kluba posle nekoliko meseci pitao: 'Žarko, kakva je situacija, kad je termin?' Osim njega, niko više to nije pominjao.”

Kakvu poruku bi poslao mlađim igračima, u smislu da bi ipak trebalo malo i dati sebi oduška, jer nisu sportisti samo roboti?
“Pa nisu, u pravu ste, nisu roboti. I nisam osoba koja bi možda po tom pitanju trebalo da daje savete mlađima. Ja volim život, volim druženje, volim da sednem s prijateljima, ali isto tako znam kad treba i kako treba. Ne mogu da kažem da nisam bio robot u jednom trenutku, jer transferom u Poljsku mnogo toga se promenilo. Naravno, ja sam svaki slobodan trenutak koristio za te neke stvari, za te neke lepe stvari van terena. Ja sam uvek govorio - GPS ne možeš da prevariš, a ja sam tamo one kompjutere kvario. Ljudi su se čudili pređenim metrima, pređenim kilometrima i onim testovima. Na jednoj utakmici protiv Legije sam postavio rekord lige - 13 kilometara i 340 metara sam pretrčao na toj utakmici. Opet kažem, GPS ne možeš da prevariš“.

Šta su glavne zasluge za takve parametre? Verovatno genetika?
„Genetika da, genetika me pogledala, ali bilo je tu i stare škole treninga. Jer, ako ćeš da izađeš, da se lepo provedeš, da malo sebi daš oduška, onda moraš da dođeš i da pokvariš GPS“, poručio je između ostalog Udovičić.

Kompletnu epizodu iz nezaboravnog gostovanja Žarka Udovičića u podkastu „2x45“ možete pogledati na Mozzart TV-u. Saznajte više o anegdotama iz Lučana, Kruševca, u kojoj je tek godini počeo da se bavi fudbalom, ali i kom će se poznatom rijaliti programu pridružiti u petak.

Uživajte!