Znakovi pored puta

Pesimisti: „Opet se provukli.“

Optimisti: „Pokazali su karakter.“

Kako u životu, tako i u fudbalu, sve zavisi od ugla gledanja. Pozicija na tabeli, rezultati i igre (još) nisu u skladu sa Partizanovim ambicijama i renomeom. Pomaci – jesu.

Ako ništa drugo, uspeo je da se stabilizuje i u poslednjih mesec dana izgleda bolje nego što je bio u završnim sedmicama mandata Sava Miloševića, kad se maltene posle poraza od Novog Pazara i Vojvodine oprostio od titule. Bodovni zaostatak za Crvenom zvezdom jeste dodatno uvećan otkako je na klupi Aleksandar Stanojević, međutim, kako je ne tako davno govorio Dobrivoje Tanasijević, dok je vodio klub sa Marakane, „da bi se dug smanjio, mora najpre da se poveća“. Koliko delovale kontradiktorne, te reči su istinite i mogu se primeniti i na aktuelni trenutak u Humskoj 1. Bar kad je teren u pitanju.

Partizan se menja.

Primera radi, Milošević je imao AZ u Hagu, Voždovac i Napredak kod kuće, Čukarički na Banovom brdu, Vojvodinu u Novom Sadu, mečeve na kojima mu se ekipa raspala u završnim sekundama. Što ga je koštalo prolaska grupe Lige Evrope i boljeg bodovnog salda u Superligi. Stanojević ima Sfintul rešen u produžetku, Zlatibor deset minuta pre kraja, odbranjen penal Nemanje Stevanovića u Subotici kojim je sačuvana pobeda, pogodak Filipa Holendera u nadoknadi sa Proleterom i egzekuciju Nikole Štulića dok se susret sa Brđanima bližio kraju. Ništa opipljivo u konačnom zbiru za crno-bele, međutim, nije li to zaokret u ponašanju?

Za razliku od paničnog branjenja u Holandiji ili haotičnog ponašanja na superligaškim terenima minule jeseni, Partizan ove izgleda strpljivo. Ne gubi glavu, mirniji je, staloženiji, čak i kad mu vreme curi, ostaje hladan pod pritiskom velikih očekivanja. Kad je tako i lopta ga sluša. Dokaz: akcija za pobedu u subotnjem obračunu sa Čukaričkim.

Aleksandar Stanojević (© Star sport)

Nije samo reč o pasovima Miloša Jojića i Sejdube Sume, niti debitantskom golu Nikole Štulića. Da se nešto opipljivo pomera na bolje unutar Partizanovog tima može se zaključiti na osnovu gestova klupe na poslednja dva ligaška meča. Posebno u Humskoj, kad je ceo tim formirao buket radosti. Ne tako davno prisustvovali smo scenama gde se raduju samo po tri-četiri fudbala, grupe, da ne kažemo klanovi... Sad je vidljivo zajedništvo kakvo je nedostajalo tokom cele 2020, neka druga energija. Primer, marta ove godine slavio je Partizan protiv Radničkog iz Niša sa 1:0, takođe golom u finišu, pogodio je sa bele tačke Đorđe Ivanović u 84. minutu i ni izbliza nije bilo takve eksplozije radosti, ni među fudbalerima na terenu, ni među onima na klupi, kao kad je Štulić matirao Đorđa Petrovića.

Taj potez mladog napadača omogućio je Partizanu šestu uzastopnu pobedu. Pet ih je naređao u prvenstvu (Mačva, Spartak, Proleter, TSC, Čukarički), jednu u Kupu Srbije (Metalac), što je niz kakvim prethodna dvojica trenera crno-belih nisu mogla da se pohvale. Ni Zoran Mirković, ni Savo Milošević nisu mogli da vežu toliko trijumfa i morali bismo da se vratimo dve i po godine unazad da bismo videli kako je niz identičan Stanojevićem prethodno ostvario Miroslav Đukić, od 7. marta do 5. aprila 2018. sposoban da razoruža Rad, Čukarički, Radnik, OFK Bačku i Borac u borbi za bodove, odnosno Javor u masovnijem takmičenju.

U toj seriji dobrih rezultata, Stanojevićev tim primio je samo jedan gol. Reklo bi se, rukopis trenera.

Ako je Partizan u tom defanzivnom smislu napredovao za tri meseca, dok je takmičenje u toku, ako je postao mirniji na protivničkoj polovini, ako pobeđuje uzastopno, logično je očekivati da posle zimskih bude stabilniji, konstantniji, produktivniji. Nije pitanje gde je sad, niti kakav će biti na proleće, već gde će se nalaziti avgusta 2021. i – još bitnije – maja 2022.