Zvezdina pretnja Kilijan: Moj školski Embape je dobar… Ali, da li ste čuli za Ernana Barkosa?

Sa po šest golova i asistencija, Kilijan Bevis iz Radničkog je jedan od najproduktivnijih igrača Mozzart Bet Superlige Srbije. Ispred njega po učinku su samo uzdanice večitih (Saldanja, Natho, Kanga i Zahid) i Miloš Luković iz IMT-a.

U Šumadiju je došao letos na mala vrata kao anonimus, ali se ispostavio kao još jedan pogodak sportskog sektora Radničkog i igrač koji je mnogo doneo na terenu, a verovatno će jednog dana doneti i u klupskoj kasi. Postizao je neke od ključnih golova poput onog u nadoknadi vremena za pobedu u Surdulici ili kada je dao dva gola za trijumf u Ivanjici. Protiv Spartaka je dao i namestio gol, protiv Voždovca upisao dve asistencije. Već sada se može reći da je jedan od najvećih pogodaka letnjeg prelaznog roka u Superligi ali i da će sutra biti najveća pretnja po gol Crvene zvezde na Marakani gde zahutala četa iz Šumadije dolazi posle sedam vezanih trijumfa.

Bevis u Radničkom igra najbolji fudbal u karijeri i ičuva u Kragujevcu gde smo sa njim razgovarali posle treninga.

Kilijane, imaš veoma popularno ime u svetu fudbala… 

“Da, znam. Zahvaljujući Embapeu, zar ne? Ako i moje ime može da dopre do nekog višeg nivoa, biću presrećan. Embape je jako dobar igrač, a igra i za klub za koji navijam”, kaže Bevis.

Navijaš za PSŽ?

“Naravno, iz Pariza sam”.

U Parizu i njegovim predgrađima su karijere počeli Embape, Pogba, Kante, Dembele, Koman, Menjan, Enkunku, Kimpembe, Konate, Tiram, Rabio, Matuidi, Marez, Marsijal… Ko zna koliko još zvučnih imena. Možeš li nam dočarati kakvo je odrastanje u predgrađima Pariza?

“Ne bih rekao da su ta predgrađa baš siromašna, ali su svakako siromašnija od užeg jezgra Pariza. U njima se fudbal igra po ceo dan. Od jutra do večeri. Na ulici imamo samo fudbal. Ali nije samo ulica, ima i dosta terena. Zato danas mnogo igrača iz Pariza igra u dobrim timovima. Ipak, ulični fudbal je apsolutni razlog za uspeh francuskog fudbala u poslednje vreme”.

Sa druge strane imate čuvenu akademiju u Klerfonten u koju sa francuskih ulica odlaze najtalentovanija francuska deca. I ti si bio njen deo?

“U Francuskoj svi znaju šta je ta akademija i volimo je. Pre svega, cilj je da se kao deca integrišemo. Od oko 3.000 mladih fudbalera na kraju uzimaju samo 20. Dakle, imate mnogo koraka da stignete do akademije. I kada dođeš do akademije, tamo si dve godine. Pet dana u nedelji ste u Klerfontenu, a onda za vikend idete u svoj klub da igrate. Ujutro ideš u školu, a popodne si na treninzima. To je sjajna akademija iz koje su potekli igrači kao Tjeri Anri, Nikola Anelka, Blez Matuidi… Taj tip igrača. I u mojoj generaciji je bilo dobrih igrača sa kojima sam igrao. Neki od njih su postali profesionalci poput Embapea”.

Čekaj, bio si u isto vreme sa Embapeom?!

“Da, dve godine. Bili smo u istoj učionici, istoj akademiji, svaki dan zajedno... Normalan dečko poput ostalih. Nije se izdvajao, niti želeo da bude poseban, jer su tamo svi isti. Međutim, čak i tada se moglo osetiti da će biti jako, jako dobar igrač. Nikada nije stao, vredno je trenirao i sada je dostigao vrhunski nivo”.

O čemu si sanjao tada i gde si video sebe za sedam, osam godina?

“Cilj je uvek bio isti. Da dostignem najviši nivo. Možda da igram za PSŽ, Real Madrid… Imao sam velike snove”.

Možeš li nam malo dočarati reprezentaciju za koju igraš?

“Igram za Gvadalupe. Baš mala država a more je jako lepo. To su Karibi, divno je a ljudi su fini. Osećaš se kao da si na odmoru. Ne mogu vam objasniti, morate da odete tamo i doživite svoje iskustvo tamo. Moj tata je odatle, a mama mi je iz Alžira. Još kao beba sam išao sa roditeljima na Gvadalupe i od tada mnog puta bio tamo. Kao reprezentacija igramo protiv nekih ekipa sa Kariba pa čak i u Severnoj Americi”.

Tunišanin sa Čika Dače: Liga jaka - tereni loši, Crna Gora me je vratila

Kako si postao reprezentativac?

“Odranije sam poznavao osobu iz stručnog štaba Gvadalupea. Gledali su moje utakmice ovde i pozvali me u reprezentaciju. Dobro sam se pokazao, pa me sad češće zovu. Plasirali smo se u A grupu KONKAKAF Lige nacija. Cilj nam je da tamo pobeđujemo i plasiramo na Gold kup. To vam je kao Kup Severne Amerike sa SAD, Kanadom i tamo idete na maksimum. Gvadalupe je ranije igrao to takmičenje, prolazio u četvrtfinale, polufinale... Dakle, sledeći cilj je otići u finale ili možda osvojiti turnir. Znam da možemo”.

Znači Srbija ti je pomogla da postaneš reprezentativac?

“Da, svakako”.

Da li ti je teško da putuješ na reprezentativna okupljanja jer je prilično daleko?

“Jeste daleko, ima možda osam sati leta, ali tako je kako je. Ne mogu da se se žalim jer moram da predstavljam svoju zemlju. Nemam problem sa daljinom ili tako nečim”.

Da li bi preporučio Srbiju nekom igraču iz Francuske ili sa Gvadalupea? Da li ovo vidiš kao odskočnu dasku?

“Da, jer znam da imamo veliku vidljivost ovde. Mnogo trenera gleda srpsku ligu i igračima ovde može da bude jako dobro. Ako želiš vidljivost, ovo je dobra sredina sa dobrim timovima”.

Ko je najbolji igrač sa kojim si igrao?

“Uff.. Rekao bih... Nisam razmišljao o ovome... Ali rekao bih Barkos. Ne znam da li ga poznajete. On je argentinski napadač”.

Ernan Barkos?! (pale su nam vilice op.a.)

“Da”.

Poznajemo ga, igrao je u Zvezdi.

“Bivši igrač Crvene zvezde? Ne, mislim da nije igrao ovde”

Jeste, jeste… Gde si ti igrao protiv njega?

“Igrao sam sa njim, ne protiv njega. U Italiji, u Mesini”.

Reci nam nešto više o Barkosu pošto ga ovdašnja javnost smatra promašajem iako je kasnije postao reprezentativac Argentine.

“Stvarno? On je jako dobar igrač. Sve kod njega izgleda i deluje tako lako. Iako smo bili u četvrtoj ligi, odmah sam primetio kvalitet jer sam u karijeri video zaista neke dobre fudbalere. Jednostavno, kada šutne loptu, znaš da je to automatski gol. Iz svake pozicije. Ozbiljan sam. Ne znam šta se ovde desilo, ali kada sam igrao sa njim, bilo je jako dobar”.

Šta si prvo pomislio kada te je letos pozvao Radnički?

“Prvo sam proverio profil na Instagramu, pa onda sam malo guglao… Tako uvek radim za sve klubove u koje sam išao. Došao sam sa Malte i odmah video da je ovo nivo iznad. Došao sam u bržu i tehnički potkovaniju ligu i morao sam više da se trudim. Osoblje, saigrači i navijači su me sjajno prihvatili, pomogli mi da se prilagodim i da dam sve od sebe. Sada pokušavam da budem još bolji zbog njih”.

Da li misliš da je srpska liga spora? Koji su joj nedostaci?

“Ne, ne bih rekao. Možda ima sporih igrača, ali su pametni. Problem ovde je razlika u terenima. Da budem iskren, na neki terenima u Srbiji je teško igrati i pokazati svoj pravi fudbal. Razumete?”. 

Kako ti se sviđa stil igre Radničkog koji forsira trener Dudić?

“Da, jer trener nama ofanzivcima daje dosta slobode. Ja sam brz i tehnički dobar igrač koji pokušava da te osobine maksimalno iskoristi. Čak i kad nemamo loptu, energija koju nam on daje je jako dobra.Uvek nas forsira da vršimo pritisak i budemo u stanju reakcije. Moraš dati sve od sebe kada nemaš loptu. A kada dobiješ loptu, imaš dosta slobode”.

Kakav je stil života u Kragujevcu? Šta radiš u slobodno vreme?

“Dani su uvek isti. Ujutro idem na trening, posle na ručak, u teretanu, gledam serije i to je to. Ne izlazim mnogo po gradu”.

Imaš li nekog omiljenog rivala u Srbiji, klub protiv kojeg voliš da igraš?

“Ne. Svi su mi isti, zanima me samo Radnički iz Kragujevca i bilo bi nepoštovanje prema mom klubu da priča o ostalima”, zaključuje Bevis.