Francuzi nas na kraju uveli u nepotrebnu nervozu, no Srbija ima čelične živce

Vrelo avgustovsko veče poguralo je gotovo 20.000 duša da spas od visokih temperatura potraži u dobro rashlađenoj Beogradskoj areni. Još i veći podsticaj dala je mogućnost da se na delu vide asovi evropske i svetske košarke. Klima jeste delovala okrepljujuće, no to nije umanjilo strast navijača i napore igrača da odigraju zanimljiv meč.

Nećemo da preterujemo i povlačimo paralele sa spektaklom koji su nam pre četiri godine priredili naši košarkaši u duelu protiv Grčke, ali ni večerašnji susret sa Francuskom nije imao takmičarski karakter, ni rezultatsku važnost kao taj, u kvalifikacijama za prošli Mundobasket. Srbija je u prvom "dvomeču" pobedila Francusku sa tesnih 90:87 (22:19, 24:26, 26:17, 18:25), mada je od konačnog rezultata mnogo važnije ono što stručni štab i ekipa mogu da izvuku i isprave do uzvratnog duela u nedelju, kako bismo se što bolje spremili za početak druge faze kvalifikacija i Island. Čak je i dobro što su nas Francuzi stigli na kraju, što su istopili mahom dvocifreni zaostatak i ušli u finiš na jednu loptu, jer smo mogli da osetimo šta bi to moglo da nas čeka u narednim danima. Odbranili smo se, izdržali smo nalete Trikolora i dobili.

Pred poslednja dva minuta imali smo dvocifrenu prednost (86:76), ali onda smo skroz pali i Francuzi su serijom 11:3 uspeli da dođu jako blizu preokreta. No, u ključnom posedu za izjednačenje Viktor Vembanjama je promašio šut za tri, posle čega je Aleksa Avramović ubacio dva slobodna bacanja. Bilo je klackanja do poslednjeg zvuka sirene, ali pobedili smo.

Postavljena je dobra baza i to je najvažnije. Nije bilo loše, s obzirom da smo igrali prvu utakmicu posle mesec i po dana i pobede nad Bosnom i Hercegovinom, ali je sigurno i struci jasno da možemo i moramo još bolje. Ne zbog gostovanja za tri dana, koliko zbog onoga što sledi posle. Trebalo je košarkašima Srbije da ih probije znoj, da se rastrče po parketu najveće dvorane na Balkanu, ali i da osete klasu olimpijskog vicešampiona koji, istina, nije bio u punom sastavu, ali dovoljno jak bude barabar sa Srbijom najveći deo utakmice... Pravi duel da se tim uvede u takmičarske okvire i stekne pre svega šuterska rutina.

Prepuna Arena dobila je šansu da vidi košarkaše Srbije u novoj opremi, plavim dresovima - tu je i bela garnitura koju će verovatno nositi u Orleanu - koja će biti u upotrebi tokom naredne dve godine. Dok su gledaoci odeveni u stare varijante opreme Srbije, ali i dresove Nikole Jokića iz Denvera trepereli od želje da pogledaju malo kvalitetne košarke, u prvim redovima posebnu podršku pružli su prijatelji i saborci Bogdan Bogdanović, Nikola Kalinić, Vanja Marinković, Filip Petrušev, zatim Miroslav Raduljica, Zoran Erceg, Luka Mitrović, Danilo Anđušić, kao i košarkaši večitih Čima Moneke, Stefan Miljenović, Kajl Olman, pa i trener Crvene zvezde Ibon Navaro... Mnogo poznatih lica želelo je da pogleda kako će se izabranici Dušana Alimpijevića snaći protiv tornjeva u reketu Vembanjame i Gobera, te šuterske klase Fransiska, Furnijea, Hifija i ostalih.

Ovako vruće glave može da se izvuče nekoliko zaključaka... Pre svega da mladost i poletnost Nikole Đurišića moramo više da koristimo u budućnosti, zatim da nam je potrebna stabilnost u zagrađivanju skoka, ali i da što pre treba da rešimo pitanje ko je prvi organizator igre Srbije. Jer mi ga, objektivno, trenutno nemamo. Najveća je odgovornost na Nikoli Jokiću i to je potpuno očekivano, mada ne bi trebalo najbolji košarkaš planete da se troši toliko i u tom segmentu, zato Srbiji treba neko poput Stefana Jovića da poveže redove... Biće to prava tema za razmišljanje unutar stručnog štaba, jer bi to mogao da nam postane trn u oku...

Selektor Francuske Frederik Fotu izveo je petorku sa Vembijem i Rudijem, zbog čega je Dušan Alimpijević brzo reagovao i Jokića upario sa Nikolom Milutinovim. Iako smo na centarskim pozicijama uspeli da "uštopujemo" dvojicu vrsnih Francuza i držimo ih na svega jednoj uhvaćenoj lopti u većem delu prvog poluvremena, nedostajala je bolja komunikacija sa spoljnom linijom, kako bismo pokrili i utrčavanja na skok.

Francuzi nas jesu preskočili, ali nijednog trenutka nas nisu nadigrali. Zapravo, sve je uglavnom zavisilo od našeg šuterskog raspoloženja, dobre organizacije i pre svega kako ćemo da reagujemo u individualnoj odbrani. Tu je pravi primer saigračima postavio Nikola Đurišić, čiji je rani ulazak umesto Marka Gudurića uneo posebnu dozu energije u oba smera. Dovoljno u prilog tome kakve je dve reakcije imao u prvom poluvremenu, kada je prvo "smečovao" Aksela Butelja u njegovom pokušaju da položi iz kontranapada, a onda i sa koliko je požrtvovanja istrčao do svog koša kako bi zaustavio još jedan brzi napad Francuske.