Hajde da se ne pravimo da je sve ovo normalno

U tom sistemu sazrevaju momci poput, recimo, Ažuolasa Tubelisa, koji treba da budu okosnica reprezentacije Litvanije. Jedan, ali dovoljan. U Crvenoj zvezdi domaću bazu čine starosedeoci Ognjen Dobrić, Nikola Kalinić i Dejan Davidovac. Stefan Miljenović dobija tek po neki minut, a Uroša Plavšića nema zbog čestih povreda. Partizan ima Vanju Marinkovića, Alekseja Pokuševskog i Arijana Lakića. Nedovoljno za klubove koji treba da budu ne samo ozbiljan evroligaški faktor, već i glavna spona sa reprezentacijom Srbije.

Kako su i zašto su Crvena zvezda i Partizan Mozzart Bet postali sigurna luka za inostrane košarkaše, ovakvog ili onakvog igračkog i ljudskog kvaliteta? Godinama se slušaju priče o vraćanju već afirmisanih domaćih igrača u Srbiju, što jeste napor koji treba pozdraviti, ali klubovi su zaboravili da pogledaju ispred sopstvenog praga i zapitaju se ima li materijala za ozbiljan, planski rad, na afirmisanju novih asova kojima prva pomisao neće biti da gledaju preko ograde, već da ostanu na svome i budu pogonsko gorivo dva člana elitnog košarkaškog društva. Šta je, ako možda nema takvih, razlog zašto smo kao jedna od košarkaški najdarovitijih nacija, došli do toga da više nemamo izbor? To je priča koja se ponavlja iz godine u godinu, bez ikakve reakcije. Bolna istina.

Paradoks je još veći, jer Crvena zvezda i Partizan od prošlog leta imaju (kupljene) trogodišnje licence koje im garantuju boravak u Evroligi, uz potencijal da možda u narednoj velikoj košarkaškoj revoluciji dobiju i status suvlasnika takmičenja. Rizik više ne bi smeo da bude nešto od čega se beži. Nedostaje nam više hrabrosti, odvažnosti da mladog igrača (ili trenera) gurnemo u vatru i pružimo mu šansu. Da se pogreši i za to prihvati odgovornost. Isto tako i da se za uspehe beru lovorike. Najlakše je ići linijom manjeg otpora i tražiti izgovore.

Žalgiris je možda najbolji primer. No mi smo skloni da se, gotovo slepo, priklanjamo trendovima koji nemaju previše smisla... Godinama unazad najodgovorniji kadrovi u oba kluba govorili su o Fajnal foru kao jedinom cilju, a bilans je jedan plasman u četvrtfinale i jedan u plej-in. Od Partizanovog Fajnal fora u Bersiju 2010, dopisujemo još jedan Top 8. I to je sve.

EVROLIGA - Četvrtak, 20.30: (1,55) Olimpija Milano (14,5) Crvena zvezda (2,70)

Problem večitih rivala nije samo u porazima, već u odsustvu vizije koja bi tim porazima dala određeni kontekst. Poraz može da bude posledica određenog razvojnog procesa i to bi se lakše prihvatilo nego pozicija u kojoj smo trenutno, jer se sve češće čini da nikakvog procesa nema. Menjaju se igrači, treneri, uloge i hijerarhije, ali pitanja ostaju ista - koji je identitet timova i koga on treba da razviju? Bez jasnog odgovora, pobede i porazi su samo broj na papiru, a sezona se svodi na puko učešće, preživljavanje u elitnim košarkaškim okvirima. I, na već dobro poznato stanje uma - da se bude bolji od "onog drugog". Da komšiji crkne krava.

Partizan je posle turbulentnog rastanka sa Željkom Obradovićem nastavio da luta u mraku i suštinski se nije mnogo toga promenilo dolaskom Đoana Penjaroje. Porazi u Evroligi se nižu, nezadovoljstvo navijača je i dalje osetno. Igrački kadar je posle dovođenja Kamerona Pejna doživeo još jednu korekciju odlaskom Tajrika Džonsa i potpisivanjem Tonjea Džekirija. I sve je to u redu, samo ostaje velika nedoumica... Ako je evroligaška sezona puštena niz vodu, zašto veće posledice nisu snosili oni koji su, po rečima Đosepa Marije Iskijerda, bušili Željka Obradovića i unosili razdor između svlačionice i stručnog štaba? I šta je zapravo plan kluba do kraja sezone, do sledećeg leta, za narednu godinu? Ako je ideja da se skupi potpisi pravdaju samo željom da se u domaćim i regionalnim okvirima bude ispred Crvene zvezde, skupa je to i kratkovida rabota.

Na Malom Kalemegdanu je prošao period kada je sve bilo med i mleko. U poslednje dve evroligaške utakmice dozvoljeno je ukupno 205 poena. Valensija je sama ubacila 106, dok je Žalgiris gurao ka tome da "nabije" što veću razliku, bez odgovora sa druge strane. Prvi put otkako je ušla u Evroligu od 2013. godine, Crvena zvezda je u Beogradu primila trocifren broj poena. Iako nema otvorenih potresa kao kod najvećeg sportskog rivala, izjave Donatasa Motiejunasa i Čime Monekea posle Kaunasa ukazuju da se nešto promenilo. Da ovo više nije ekipa koja je u jednom trenutku mlela sve pred sobom, već skup pojedinaca u kojem svako traži sopstvena rešenje. Konstatuju da je "raspoloženje depresivno", dok Saša Obradović naglašava da su brojna pitanja, na koja igrači i struka moraju da nađu odgovor...

U svemu tome leži i problematika o kojoj se već pisalo, da će Saša Obradović neminovno morati ponovo da deli uloge. Da odluči ko će biti kolovođa, a ko "radnik u rudniku". Jer, jedna lopta ne može da se podeli na ravne časti između petorice igrača, kojima je ona podjednako potrebna da bi bili optimalno efikasni. To je, prosto, neminovnost.

Zvezda je u Kaunasu izgledala neprihvatljivo loše. Bez energije, ikakve reakcije, bez trunke borbenosti. Isto kao i Partizan nekoliko nedelja ranije na istom mestu. Neodgovorno. To je put koji vodi ka još jednoj izgubljenoj, uzalud potrošenoj sezoni. Partizan ju je, čini se, već protraćio.

U zemlji u kojoj je kritička reč gotovo iščezla, ostaje pitanje - da li treba da se pravimo da je sve ovo normalno? Ili je krajnje vreme da se stvari nazovu pravim imenom i da se kroz objektivnu, argumentovanu kritiku utiče da oba beogradska velikana teže ka višim ciljevima? Da utakmice večitih ne budu samo deo turističke ponude Beograda, već da se iz njih izvuče nešto više, pa i korisnije za srpsku košarku. Normalno bi bilo da klubovi sa ovakvim resursima, tradicijom i podrškom ne tapkaju u mestu ili čak nazaduju, već da makar znaju kuda idu.

Hajde da se ne pravimo da je sve ovo normalno. Jer nikako ne bi ni smelo da bude.