I ko zna gde, i ko zna kad...

Filip Petrušev, Nikola Jović, Bogdan Bogdanović, Vanja Marinković, Tristan Vukčević, Ognjen Dobrić, Nikola Jokić, Vasilije Micić, Marko Gudurić, Stefan Jović, Aleksa Avramović, Nikola Milutinov i trener Svetislav Pešić. Tim Srbije za koji smo svi bili uvereni da će nam doneti ono što svi čekamo preko dve decenije... Zlatnu medalju na velikom takmičenju. Ova ekipa je imala sve, talenat, kvalitet, karakter, hemiju i na kraju... ništa. Suze... Pognuta glava i veliko razočarenje jer koliko god poraz od Finske u ovom trenutku boli, ono što znatno više peče je veoma realna mogućnost da smo ovu ekipu igrača zajedno videli poslednji put.

U Rigi je pala jedna generacija koja nas je pre samo dve godine u Manili podsetila šta znači ponos, zajedništvo i veru u srpsku košarku gde je Boriša Simanić ostao i bez bubrega. Sve to kao da je ucrtalo put po kojem ćemo doći do toliko željenog zlata. U Manili smo ostali kratki u finalu, prošle godine smo bili čudesni na Olimpijskim igrama, ali to je bilo dovoljno za bronzu.

Čitava ta ekipa je osetila momenat da je potrebno da se svi još jednom okupe i krenu u još jedan juriš, za neke i poslednji, ka tom toliko nedosdižnom zlatu. Sastavili smo verovatno najjači mogući tim na papiru, otišli put Letonije u spektakularnoj formi i okliznuli se već u osmini finala. Istorija će pamtiti da je Finska šokirala najvećeg favorita šampionata i vrlo verovatno rasformirala tim koji je u očima nacije bio predodređen da bude šampionski.

Posebno kada znamo da je naredno veliko takmičenje tek 2027. godine u Kataru gde se igra Mundobasket.

Povlačenje iz reprezentacije već je najavio Stefan Jović, sudbina je htela da njegov 'last dance' prođe kao kapiten ove ranjene ekipe koja je već u drugom meču ostala bez Bogdana Bogdanovića. Još pre puta u Rigu, Jović je istakao da ovime definitivno završava svoj reprezentativni put, hteo je da to bude zlatom posle četiri srebra, ali poslednji mohikanac među plejmejkerima ipak odlazi u zalazak sunca sa suzom u očima jer ga definitivno nije realno očekivati na parketu kada bude imao 37 godina...

A ako ćemo žaliti sa čovekom koji uvek zna kome treba lopta da ide u ruke, šta tek napisati o Bogdanu Bogdanoviću. Simbolu košarkaške reprezentacije, momku nesalomive lojalnosti i takmičarskog duha. Ako je neko zaslužio da podigne pehar onda je to Bogdan, igraču koji je plakao zbog nekih ranijih poraza u dresu Srbije, zbog nekih nedosanjanih snova koji je sada trebali da budu ostvareni, ali sve se već prekinulo u drugom meču. Zadnja loža je izdala kapitena, odmah ga preselila u Sjedinjene Američke Države, nadali smo se filmskom povratku za finale, da barem sedi pored ekipe i podigne taj trofej, a ovako... Kapiten koji napunio 33 godine je definitivno bliži kraju karijere nego što je početku.

Očekivati ga sa 35 u Kataru, barem u ovom momentu ne izgleda kao nešto što iko na ovom svetu može da garantuje, jedino da se uzdamo u taj njegov takmičarski duh koji nam je toliko falio sada u Rigi protvi Finaca...

Momci kao što su Vasilije Micić, Nikola Milutinov, Ognjen Dobrić i Aleksa Avramović sada imaju 31 godinu, sa reprezentacijom su pregurali sito i rešeto, iako će mnogi reći da je Aleksa uvek spreman da ostavi srce na terenu za nacionalni tim... I za njega je pitanje da li će biti u stanju da na ovakvom nivou igra posebno kada znamo da je i na ovom prvenstvu išao preko granice bola..

Veliko je pitanje i da li smo poslednji put videli Nikolu Jokića sa državnim grbom na grudima. I ovoga puta je oduševio naciju svoji individualnim izdanjima koja doduše nisu bila dovoljna. Soborac je iz leta u leto glavna meta svih spekulacija. Posebna fama se uvek stvara oko njegove odluke da igra za nacinalni tim. Drugu godinu zaredom je prihvatio i gde god da je kročio bio je uvek apsolutni centar pažnje sa telefonima uperenim u lice iako je opšte poznato koliko mu takva pažnja ne prija. Čovek koji iz godine u godinu ispisuje stranice istorije svetske košarke možda više neće imati snage i volje da se posveti reprezentaciji.

Sada će biti na nekim drugim momcima da krenu da grade novu kuću, ali barem je temelj tu. Izgradili su ga Bogdan, Jović, Jokić, Aleksa... Sada će morati Nikola Jović, Tristan Vukčević, Filip Petrušev, Nikola Topić, uz pomoć Marka Gudurića da krenu u neku novu priču.

Najverovatnije i sa novim selektorom jer se ovim porazom verovatno završava put Svetislava Pešića. Najiskusnijeg trenera na Evrobasketu koji je uradio sve što je do njega da se ponove uspesi sa početka ovog veka.

Ostaje nam samo da se nadamo, da će se ipak ovi momci možda skupiti negde, nekada i pokušati ponovo da nas obraduju...