Ko hoće da gleda videće Željkove pobede

Pobedio je. Ko hoće da vidi. Ko neće, neka prestane odmah da čita, jer je na pogrešnom mestu. Na pravom je bio Željko Obradović i s pravom njegov najavljeni odlazak boli Grobare više od trojki Nolana Smita ili Vila Klajburna. Ovo je bila prostrelna rana. I ne, neće zarasti.

Možda je bolje da ostane žig kao sećanje na čudesne noći, kad je Beogradska arena predstavljala utočište od realnih životnih problema. Kad su navijači Partizana hrilili da bi videli Žoca, a tek onda tim. Kad su znali da psuju – i te kako, opravdano ili ne – Kevina Pantera i Tajrika Džonsa, ali su svaki put dočekivali trenera ovacijama i ispraćali ga na isti način, jer su znali da se bori za njihovu stvar. Kako napisaše onomad, jedan je od njih.

Kakva god ta stvar bila.

A znaju i oni i on da je veća i od Partizana, navijanja, košarke...

Željko ih je učio kako da konzumiraju život.

Pokazao je šta danas u sportu znači emocija. Kao što je uvek značila. Obradović je dolazio na ono što je Duško Vujošević definisao časovima ljubavi. Da se odmah razumemo, kao što je Dule znao da podseti, nikad nisu bili besplatni. Niti ima razloga da budu, ali su bili časovi.

U Arenu se nije ulazilo samo (ili uopšte) zbog Partizana, Ostoje, Savića, Lesora, Pantera, Ledeja, jednog ili drugog Džonsa... Nije ni zbog Vanje, Jaramaza, Zagorca... Ljudi su hteli da vide izbliza auru najvećeg trenera koji je ikad dodirnuo parket na teritoriji Starog kontinenta. I kad tribine urlaju prilikom njegovog izlaska iz tunela, kad poljubi u čelo onu devojčicu dok korača ka klupi, dok otpozdravi publici.... To su pojedinačne pobede veće od svake rezultatske.

E, zato boli.

(Star sport)

Zbog emocije kakvu nećete sresti ni na JNA, kakva nije bila ni kod Andree Trinkijerija i kakva je mogla da se oseti samo dok je Vujošević gradio imperiju, pa i rušio tog istog Željka i njegov projekat sa Panatinaikosom u Pioniru. A i tad se tapšalo Najvećem, kako Grobari oslovljavaju Obradovića. Da se ne naljuti Dule, i on sam ga veliča. Sa razlogom.

Ovo su sati i dani kad Grobare obuzimaju bes, patnja, srdžba. Iz kože bi da iskoče, jer su naprasno probuđeni iz sna. Živeli su taj san. Došlo se do tačke da se na utakmice dolazi ne da bi se pobedilo, nego da bi se uživalo u ambijentu kako god da se završi. To što su se pojedine dame šminkale, što je bilo influensera, što su neki samo šetali pantalone predstavlja prirodan rast kluba, ali bar 80 procenata publike je poslednje četiri i po godine imalo zakazan sastanak sa Željkom Obradovićem. Malo pre pola devet, pa sve do pola 11. Bilo da je njegov osmeh kojim je te ljude dočekivao na početku ili zajapureno lice koje bi se pojavljivalo na ekranu, tretirali su ga svojim. Kao člana porodice, rođaka, najboljeg druga. Život u drugoj dimenziji.

Obradović je u salu vratio ljude koji dugo u njoj nisu bili, oplemenio one koji su bili tu kad se poseta merila desetinama, mada je još važnije što je stvorio nove generacije, spremne da pevaju Partizanove pesme i emitiju energiju kojom ih je inficirao. Animirao je sve i kao što je tih 20.000 ljudi iz sedmice u sedmicu verovalo da će da ostvari „jedan davni san“, tako je i sam Željko bio ubeđen da će se ponoviti uspon na krov Evrope.

Nije se desilo. Pa, šta.

Ostale su uspomene. A, ostali su i trofeji. Pre njega, Partizan deset godina nije bio pobednik ABA lige, pa je u tri sezone dvaput bio najbolji. Pre njega 11 godina nije bio šampion Srbije, pa je i taj pehar podigao.

(Star sport)

Kome je malo, taj je na pogrešnom mestu. Željko Obradović je bio na pravom, jer je osim tih znamenja – u redu, očekivalo se više, ali je vremenom postalo manje bitno u odnosu na kompletan paket – izazivao emocije. Uvek i svuda. Bilo da se pojavi u Atini, gde ga tretiraju kao Kralja košarke, bilo da kroči u Istanbul gde je maltene sultan o očima Fenerovih pristalica, bilo da je u Španiji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj... To ne pokazuje samo kakav je trener, nego kakav je čovek.

Zato je veliki. Zato što su se i pristalice Crvene zvezde radovale pobedama nad Partizanom sa Željkom Obradovićem više nego onim dok su na klupi crno-belih sedeli Nenad Čanak, Vlado Šćepanović ili Sašo Filipovski. Zato što se Željko harizmom uselio u svaki dom, bez obzira na navijačko opredeljenje. I što njegov odlazak komentarišu svi. Ili, što bi on rekao: “Mnogi bi se obradovali da odem“.

E, to je pobeda. Što je rastanak kao vest godine pretvorio u vest decenije. Što emocije struje kroz jedne i kroz druge. Domaće i strance. U Beogradu i u Atini i ko zna gde sve još. Zato je Žoc bio na pravom mestu. Ne, nije u pogrešnom trenutku. Bilo je suđeno da bude sad, da traje duže nego prvi put, da se pamti, jer ima šta. Ko to ne razume, taj je na pogrešnom mestu.