Nije slučajnost, ne znamo sa Italijom: Srbija ispustila +16, meč odluke sa Dominikancima

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

To više nije slučajnost, Italija je defakto bolja reprezentacija od nas! Možda su malo toga menjali poslednjih godina i možda nisu ništa promenili u igri, ali ma kakav sastav da izvedemo pred Italijane, mi ne uspevamo da napravimo pozitivan rezultat! Nema veze šta je bilo u Atini pre tri sedmice, kada te neko dobije na tri zvanične, takmičarske utakmice, od toga dve na velikim takmičenjima, to više nije sreća nego suvi kvalitet. I pre svega iskustvo. Srbija - Italija 76:78 (19:23, 23:17, 20:19, 14:19).

Italija je napravila veliki korak napred ka četvrtfinalu, dok je nama meč odluke u nedelju od 14 časova protiv Dominikanske Republike. Izgubimo li taj susret, odlaze u prah i pepeo naši snovi o medalji, a pre svega o direktnom plasmanu na Olimpijske igre.

Imali smo sve u svojim rukama, 16 poena više posle furioznog starta treće četvrtine i onda smo debelo zabrljali. Uprskali. Prosuli i prokockali sve što smo teškom mukom stekli. A igrali smo pet minuta za poželeti! Kao da smo pomislili da je gotovo, kao da smo verovali da su ti dosadni Italijani konačno spremni da polože oružje i predaju se. Umesto toga, pokazali su ono što ih je svih ovih godina najviše krasilo - timski duh i srce veće od "čizme" sa koje dolaze. Za reprezentaciju su i danas igrali kao da sutra ne postoji i opet su nam očitali važnu lekciju iz predanosti i posvećenosti do poslednjeg zvuka sirene.

Kada se podvuče crta, treba skinuti kapu Simoneu Fontekiju. Godinama jedan od najboljih, ako ne i prvo lice ove Italije, odigrao je utakmicu karijere i sa 30 poena naglavačke okrenuo utakmicu kada je Srbija bila u najvećem zaletu! Uprkos svemu, imali smo šut za pobedu, pokušao je Stefan Jović sa skoro 10 metara i nije uspeo...

Kakva šteta za naš sastav, koji je uspeo da prebrodi krizu na početku i uhvati sjajan zalet na početku drugog poluvremena, ali ponovo nam je nešto nedostajalo da bismo prekinuli crni niz... Bogdan Bogdanović je meč završio sa 18 poena, ali i 1/13 za tri (4/16 iz igre). Ognjen Dobrić je ubacio 15 poena (3/10 iz igre), dok je Nikola Milutinov ponovo imao dabl-dabl, sada sa 14 poena i 12 skokova, pet u napadu.

Da li pod uticajem onoga što se desilo Boriši Simaniću ili zbog svih trauma koje su nam Italijani nabili tokom prethodne dve godine, prvu četvrtinu odigrali smo jako nervozno i van balansa. Na kraju zaostatak od četiri poena (19:23) nije uopšte bio toliko strašan, uzimajući sve u obzir. Pre svega kako su Azuri s početka cepali mrežice i povezali pet trojki. Marko Spisu nas je vratio pravo u Berlin i podsetio na onu kobnu treću četvrtinu, pošto nam je odmah na startu spakovao tri hica. Da li čovek ima nešto lično protiv Srbije ili ne, to samo on zna, ali je počeo utakmicu sa 10 poena i odmah da vetar u leđa Italiji.

Podsetio na Berlin – Marko Spisu (©FIBA Basketball)

Mi smo, sa druge strane, tražili pomalo ishitrena rešenja, pa tako već posle tri minuta imali samo jedan pogodak iz igre (1/8, 0/5 za tri). Kao da smo želeli da uđemo u trku sa njima, a nismo bili u optimalnom stanju da to uradimo. Defanzivno smo od starta bili rešeni da svi preuzimaju sve, što se i nije pokazalo kao loše rešenje, jer smo očigledno iznenadili Italijane i naterali ih na nekoliko grešaka u nizu. No, to nije dugo trajalo...

Krenula je baražna paljba po košu Srbije, Spisu i Tonut su je otvorili, Meli je dodao, da bi nas omaleni plejmejker Italije zatrpao za velikih 20:10 na tri minuta do kraja četvrtine. Dodatni problem predstavljala su dva rana faula Stefana Jovića, dok su u našim redovima Bogdanović i Dobrić jedini zaista bili spremni da napadački nose Srbiju. Milutinov je radio ono njegovo u odbrani,ali je bio dobro sačuvan u protivničkom reketu što nam je dodatno vezalo ruke.

Ulaskom igrača sa klupe stvari su počele da se menjaju nabolje za naš sastav. Gudurić i Avramović doneli su balans na bekovima, Vanja je sve vreme špartao oko Fontekija, dok su Davidovac i povratnik Petrušev začarali prostor oko koša. Kada se sve sabere, minus od četiri poena izgledao je tako dobro, jer se osetilo da se energija na parketu menja.

Morali su i italijanski šutevi da prestanu i to je naša odbrana uspela da ukroti. Zatvorili smo sve prilaze košu, čak i oni koji su uspeli da prođu do obruča zaustavljeni su u realizaciji i odmah su se protivniku skamenile ruke. Lopta više nije prolazila tako lako kroz obruč, pa su Italijani ostali na samo jednom košu iz igre za polovinu deonice. Avramović je odigrao veliku ulogu u napadačkom uzletu Srbije sa sedam poena i asistencijom, Marinkovićeva trojka za 29:25 dovela je srpske navijače do ekstaze i bili smo napumpani samopouzdanje. Ali, to je bila samo pozivnica za rovovsku borbu do kraja poluvremena.

Nedostajao u prvom delu - Nikola Jović (©Star Sport)

Iako smo pet i po minuta u odbrani sve radili baš kako treba, trojke Fontekija i Pajole, pa još jedno slobodno bacanje Polonare vratili su prednost Italiji (36:33). Mnogo su nam nedostajali poeni Nikole Jovića. Mlada nada Majamija kao da je ustala na levu nogu, nervoza ga je brzo pojela i izbacila iz prepoznatljivog ritma, a takođe je brinulo to što Milutinova nikako nismo uspevali da pronađemo u reketu loptom za lake poene, jer čim bi dobio dodavanje odmah bi bio udvojen. Znao je Stefan Jović kako i to da reši. Prvo poenima iz pika sa centrom Olimpijakosa, onda i istom akcijom, sada sa asistencijom koja je donela dva slobodna bacanja i poen zaostatka (39:40) pred sam finiš četvrtine.

Vrhunskom odbranom kojom smo naterali Fontekija da gazi liniju naplatili smo Bogdanovićevom trojkom uz zvuk sirene! Videlo se po reakciji celog tima koliko je značio ovaj pogodak. Srbija je na pauzu otišla sa minimalnih 42:40 u rukama. Minimalnih, ali i mnogo važnih zbog sedam trojki Italijana koji su vodili praktično ceo prvi deo. I ne samo zato, istorija kaže da je Srbija dobila svaki od poslednjih 12 mečeva na Mundobasketu kada su vodili na pauzi. To ovog puta nije važilo. Spisu je ostao na 10 poena iz prve deonice, Fontekio ga je nadmašio sa 11, koliko je imao Bogdanović. Sedam je kod Srbije ubacio Avramović, Dobrić poen više, dok je Gudurić imao pet poena i tri asistencije. Milutinov ih je ispratio sa po četiri poena i uhvaćene lopte.

Koliki je efekat Bogdanov harpun imao na ceo tim jasno se videlo na otvaranju drugog poluvremena. Razbili smo napadačku koncepciju Italije i naterali ih da biraju se svojski potrude i preznoje kako bi došli do poena što uopšte više nije bilo lako. Dok su Italijani “krvarili“ za svaki koš, Srbija je blistala na drugom kraju terena i izvukla protivnika iz "bonusa". Stefan Jović je otključao Milutinova koji je razbio Italiju sa devet poena, tri bitna skoka i jednu blokadu. Srbija je serijom 18:4 koju je kompletirao Nikola Jović trojkom otišla na +16 (60:44) i sve je izgledalo tako blistavo i savršeno. Ali, daleko od toga da je bilo gotovo.

Nikola Milutinov proigrao u nastavku (©FIBA Basketball)

Čim smo pomislili da smo završili posao i malo spustili gard, nastao je haos u našoj odbrani. Italija je uspela gotovo nemoguće – da minus od 16 poena svede na samo tri za tri i po minuta, koliko je bilo na semaforu do poslednjeg malog odmora. Fontekio je trojkom pokrenuo lavinu, brzo je povezao sedam poena, a onda nas je jako ošamario dotad nevidljivi Datome zakucavanjem i trojkom za 62:59 pred odlučujući period. Gde je stao, tu je nastavio već u prvom napadu četvrtog perioda, čime je Italija za manje od četiri minuta vratila 15 od 16 poena! Mi smo ušli u ozbiljan problem...

Ostali smo bez poena iz igre u narednih pet minuta, što nikako nije bilo dobro jer su sve lopte bile kratke ili izblokirane od strane italijanskih košarkaša. Ponovo se doza nervoze i straha uvukla u kosti naših igrača i trebalo nam je nešto veliko da nas probudi i ponovo lansira. Ali, nismo uspevali da do toga dođemo. Nije lopta slušala, nije htela kroz obruč ma šta da smo pokušali, a kao da smo ponovo gledali prvu četvrtinu, Italijanima je sve prolazilo. Čak i težak šut Fontekija preko Dobrića za 67:64 što je dodatno razgalilo njega i Azure. I odvelo ih do pobede, iako smo na kraju imali čak i šansu da mi zapravo uzmemo dva gigantska boda...