Paralelni univerzum u Kaunasu – košarkaški klub pomaže fudbalskom da se digne na noge

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Kaunasa)

Hijerarhija evropskog sporta ide ovako... Na prvom mestu fudbal, pa tri mesta prazno, pa možda košarka, odbojka ili rukomet. Zavisi u kojoj ste državi, ali zna se koja je najvažnija sporedna stvar na svetu... isto je u Londonu, Madridu, Minhenu, Parizu, Milanu, ali izuzetak koji potvrđuje pravilo je u Kaunasu. U malom i hladnom litvanskom gradu košarka je religija. Ništa ne može da ugrozi igru pod obručima koja u ovoj zemlji finansira i pomaže fudbalu, za razliku od bilo koje druge sredine na Starom kontinentu. Stub tog sistema je moćni Žalgiris.

„Kažu da je Litvanija zemlja košarke i to je zaista tako, za neke je i religija. Jednostavno ovde svi volimo košarku, a pokušavamo da pomognemo fudbalu. Zanimljiv je to sport, uostalom on je najpopularniji svuda u Evropi, a mi kao košarkaški klub pokušavamo da pomognemo fudbalskom koliko god možemo. Nismo i dalje na istom nivou, ali se trudimo da ih podignemo“, priča nam Paulijus Jankunas, generalni menadžer Žalgirisa i nekadašnji kapiten tima.

Da li možete da zamislite da ovakve rečenice izgovara funkcioner Bajern Minhena, Real Madrida ili Barselone... Da je košarkaški klub taj koji je temelj svih finansija i da sve zapravo polazi od košarke.

„Žalgiris kao kompanija ima skoro 300 zaposlenih. Mi upravljamo Žalgirio Arenom, ovde imamo restorane, igraonice, teretane, sve što je potrebno svim zaposlenima. Sve je na jednom mestu. Pored toga upravljamo bazenom, i ledenom dvoranom, sve je pod našom ingerencijom, a verujem da će uskoro biti naš i fudbalski stadion. To još nije gotovo, ali verujem da će se sve završiti pozitivno po nas“.

Dok nam ovo otkriva nekadašnji košarkaš koji je punih 18 sezona nosio dres Žalgirisa i sami se uveravano da je gigant iz Kaunasa poseban, dok hodate po novoj dvorani (izgrađena 2012) uviđate veličinu kluba koji je osvojio čak 66 trofeja u svojoj istoriji.

Od boja zidova, pa čak i vrata... Sve je dizajnirano da se istakne Žalgiris... I zaista nijedna dvorana Evrolige ne može da se meri sa Žalgirisovom.

Samo jedan primer je dovoljan da vam ilustruje kako razmišljaju Litvanci. Svi zidovi i sva vrata unutar dvorane su crne boje, samo jedna jedina u čitavom kompleksu su zelene – ulaz u svlačionicu Žalgirisa.

„Naši košarkaši su posebni i uglavnom samo oni mogu ovde da uđu. Ovu svlačionicu ne može da koristi ni reprezentacija Litvanije, mogu da koriste trening halu i ostale prostorije, ali svlačionicu ne“, priča nam PR kluba Almantas dok nam otvara čuvena zelena vrata i daje nam privilegiju da na nekoliko minuta zavirimo u najbitniji kutak dvorane.

A unutra... kao svlačionica Boston Seltiksa. Svaki igrač ima svoje posebno mesto sa velikim ormarom, odmah pored najsavremenija moguća teretana, a sve ukrašava ogroman logo Žalgirisa na podu.

„Kada uđete ovde, postoji samo jedno pravilo. Ne smete da zgazite logo, to je prvo što kažemo novim igračima koji kroče u ove prostorije. Svi stranci vrlo brzo prihvate našu kulturu“.

Svuda po zidovima su televizori, table sa postavljenom taktikom, zapala nam je za oko i postavka koja je bila spremna za okršaj sa Partizan Mozzart Betom.

„E, to ne možete da snimite, to su ipak klupske stvari“, uz osmeh dodaje PR.

Baš ta košarkaška kultura je nešto što izdvaja Litvaniju.

„Možda je to paralela između Srbije i Litvanije. Košarka se istinski voli, Žalgiris je najveći klub Litvanije, Partizan je najveći srpski klub i to se oseća. Istorija je veličanstvena i svako ko dođe to poštuje. Vidi se i po navijačima. Naša dvorana je uvek ispunjena kao i u Beogradu. Možda su vaši navijači... agresivniji da se tako izrazim, dok nas su takođe fantastični. Za mene najbolji, naravno verujem da će u Srbiji reći da su oni najbolji navijači, ali to je normalno i to je čar košarke u naše dve zemlje i to treba da se neguje“, ponovo preuzima reč Jankunas.

U Žalgirisu svi kažu da je nekadašnji kapiten, a sada funkcioner otelotvorenje svega što klub predstavlja – lojalnost, požtvovanje i timski duh. On je od 2002. godine u sistemu kluba iz Kaunasa, ako izuzmemo jednu jednu sezonu koju je proveo u Himkiju 2010. godine.

„Prosto sam takav čovek. Volim Žalgiris, odrastao sam ovde, volim Kaunas, volim da mi je porodica uz mene. Klub je u jednom momentu meni pomogao, postao sam evroligaški igrač ovde, izgradio sam ime. Kasnije je došlo vreme da ja pomognem klubu svojim ostankom, iako je sigurno možda bilo lakše da odem negde gde je bila bolja finansijska ponuda, ali to za mene nije bila opcija. Bilo je teških trenutaka, loše finansijske situacije, ali Žalgiris je insistitucija litvanske i evropske košarke“.

Za kraj ture kroz kancelarije, hodnike, svlačionice i VIP lože koje takođe izgledaju spektakularno, hteli smo ipak malo da se dotaknemo i fantastične karijere Jankunasa, koji ističe jedan momenat kao poseban, a dogodio se baš u Beogradu.

„Godina kad smo igrali Fajnal for (2017/18). To se dogodilo posle perioda nešto težih vremena u Žalgirisu. Konačno smo uspeli da stignemo do Top 8, potom smo dobili i Olimpijakos i otišli smo u Beograd. Bilo je neverovatno. Iz Kaunasa sam, odrastao sam ovde, išao sam u akademiju 'Sabonis', danas je to Žalgirisova akademija, potom prošao sve mlađe selekcije i potom za prvi tim igrao, za mene je to nešto posebno“.

Funkcionersko odelo je obukao 2022. godine i odmah su problemi postali drugačiji. Više ne razmišlja kako da postigne koš ili uhvati loptu na skoku, sada su glavna pitanja vezana za biznis model Evrolige.

„Model i sistem koji Evroliga ima je veoma kompetitivan i interesantan fanovima, kao i igračima i klubovima. Svakog dana morate biti na vrhunskom nivou kako bi se takmičili. Pre 15 godina igrala se grupna faza, neke utakmice niste morali da igrate sa 100% mogućnosti, ili ste znali da protivnik nije prejak, ali, sad potpuno je drugačije, svaka utakmica je važna. Nema veze da li je oktobar ili mart – svaka utakmica je podjednako važna“, završava Jankunas razgovor za Mozzart Sport.