Sve smo mogli mi

Nije onako kako bi moglo biti. Nema proteza škljocavica, nema hodalica, katetera i tužnog skupa zaposlenih u gerijatrijskom centru, koji o ljubičaste kecelje brišu suzne oči. Nema govora drhtavim glasom, nema tužnih šlagera iz mladosti i onog zadaha večne prolaznosti. Ali opet je tužno. Iako je ovaj starac koji je dobio rešenje za penziju, dočekao starosnu dob da je ostvari; iako je u karijeri zaradio 401.900.000 dolara pa i kad mu se oduzmu preveliki porezi ostane čitavo jedno veliko bogatstvo; iako je radio i živeo onako kako je hteo.

Odlazak u penziju Krisa Pola tužan je jer nas podseća - i jer sigurno podseća i njega - na sve ono čemu smo blizu za ovog života i što ostane neostvareno. Glasom Jadranke Stojaković iz pesme u naslovu, “kako naći mir kad je svega nestalo”.

Kris Pol imao je veliku karijeru i u njoj nije uradio ništa vredno pomena za one koji će se baviti košarkaškim hronikama 21. veka, onda kad njegovi vršnjaci, koji nisu imali toliko sreće, zaista održe govor u nekom memljivom staračkom domu u Severnoj Karolini.

Govorili smo ovde o njegovim stilskim vežbama. Nije taj asortiman bio bog zna kako širok, ali je ono što je radio - radio savršeno. Prenese loptu preko centra, često postavljajući peticu na pola puta ako korpulentniji čuvar - a svako je korpulentniji od Krisa - krene da vrši pritisak od izvođenja. Udari još nekoliko driblinga, pa ponovo pozove blok. Ako po izlasku iz bloka nije zadovoljan, ide u re-pik. Pa u re-pik re-pika. Sve dok se pred njegovim - i prečesto samo njegovim - očima ne ukaže prostor za asistenciju kroz srce reketa. Ili češće i lepše, lob pas za nekog od letećih čuda sa kojima je delio svlačionicu. Uvek jedno te isto. I potpuno drugačije.

I nije ga samo stil činio važnim, iako je stil - čovek sam. Imao je auru koju je izgradio drčnošću, hrabrošću da ulazi u frku i kad je slabiji, protiv svakog Gojka kog je NBA liga porodila u poslednjih dvadeset godina. Bio je i dovoljno prljav, da svako ko ga omrzne tu auru dodatno ojača.

Ali objektivno, Kris Pol je ostao krakat (dobro, i mi smo malo prljavi Krise) za bilo kakav opipljiv dokaz igračke veličine. U prevodu, nije osvojio ništa. Od 21 sezone u kojoj je postojao na NBA rosterima, plej-of je igrao 15 puta. Od 15 puta uspeo je da se dokopa samo dva konferencijska finala. Malo i premalo.

Oni Nju Orleans Hornetsi iz sezone 2007/08 bili su drugi na kraju regularne sezone i nisu bili favoriti protiv San Antonija u prvoj Krisovoj vožnji kroz plej-of ali su bili blizu, finale konferencije bilo im je nadohvat ruke. Vodili su 2:0, vodili su 3:2 i imali sedmu utakmicu na domaćem terenu. Kris Pol je u prvoj utakmici povezao 17 poena i 13 asistencija, a onda stavljao redom 30, 35, 23, 22, 21, da bi majstoricu završio sa 18 poena i 14 asistencija. Nije bilo dovoljno. Izmaklo je.

Ekipa Grega Popoviča već je bila mašinerija koja zna šta radi. I koju su Lejkersi razbili u paramparčad u finalu Zapada i upravo to što je Polov tim bio toliko blizu, ostavilo je gorak ukus u ustima. Ukus koji će ostati do one objave od petka popodne da odlazi u penziju.

Neće milenijalci dok su živi prestati da pričaju o intervenciji Lige 2011. godine da Kris Pol ne završi u Lejkersima i o tome kako je takve intervencije trebalo praviti i kasnije. Upravo sa onim timom protiv kog će, posle skoro 15 godina NBA karijere i mesta u kancelariji gradonačelnika Lob sitija, Kris igrati svoje prvo finale konferencije.