Otkud Slovenija u odbojci? Made in Italia uz srpsko-crnogorske epizode, tandem primača kao osovina, ali nisu baš Dragić i Dončić

Ako se pobeda Srbije nad Francuskom u polufinalu EP mogla podvesti pod iznenađenje, šta tek reći onda o plasmanu Slovenije u finale preko moćne Poljske. A oboje jesu iznenađenja!

Naša reprezentacija spada u grupu odbojkaših sila već 25 godina, ali prethodnih godina nije uspevala da probije barijeru polufinala na velikim takmičenjima i bila je u senci velesila poput Francuske, Poljske, Rusije, Brazila, Amerike… Uvek je nedostajalo to nešto za finale. Poslednji put kada je Srbija prošla u finale nekog velikog takmičenja, bilo je to 2011. i osvojila je evropsko zlato. Od tada je bila redovan učesnik velikih takmičenja, ali je nije bilo u borbi za zlato.

Sa druge strane, Slovenija je najveće iznenađenje evropske odbojke u poslednjih nekoliko godina. Iako su već igrali finale pre četiri godine, iako su bili domaćini na ovom EP sve do polufinala i imali strašnu podšrku publike u Stožicama, niko ih nije očekivao u borbi za zlato. Pogotovo posle vezanih poraza u grupi od favrozovane Rusije i autsajdera Severne Makedonije.

Ali uspeli su da dođe do finala u Bersiju u kojem je većina očekivala Poljsku i Francusku.

Slovenci su prešli mnogo težak put do finala. Teži od Srbije. Prvo su u osmini finala savladali opasnu Bugarsku sa Sokolovim, potom su napravili čudo u četvrtfinalu protiv moćne Rusije sa Mihajlovim i Muzerskim, a onda u polufinalu i senzaciju protiv verovatno najjačeg tima sveta Poljske, predvođene pojačanjem u liku najboljeg svetskog odbojkaša Vilfreda Leona.

Iznenađujuće jeste, ali nije slučajno. Slovenci nisu zalutali u vrh evropske odbojke. Iako su relativno mlada odbojkaška nacija.

Kada je naša reprezentacija, tadašnja Jugoslavija, bila na krovu sveta kao olimpijski šampion iz Sidneja, tada su Slovenci počinjali da krče put ka učešćima na velikim takmičenjima. Debitovali su na EP 2001. godine i bili najgori tim turnira bez pobede. Bilo je to prvenstvo na kojem je Jugoslavija osvojila prvo evropsko zato. Na sledeće takmičenje su čekali šest godina i opet su završili bez pobede, kao poslednji. Ali su podmladili generaciju i promovisali neke igrače koji su danas nosioci igre poput Urnauta, Pajenka, Gasparinija i momka srpskog porekla Dejana Vinčića. Većina njih su danas starteri, ali i na zalasku karijera. Na sledećem EP 2009. godine u Turskoj su opet bili vreća za udaranje, nisu ostvarili pobedu i završili su pretposlednji. Ali polako su sazrevali i učili na greškama.

Napredak Slovenaca počinje sa dolaskom crnogorskog stručnjaka Veselina Vukovića na kormilo reprezentacije u proleće 2010. godine. On im je na sledećem prvenstvu Evrope 2011. godine doneo prvu pobedu na EP i čak prošao grupu, da bi u osmini finala tesno ispao od Finske.

U jesen 2012. godine, slovenačka odbojka je dobila novog predsednika federcije. Posle osam godina predsednikovanja, Matjaž Kovačič je ustupio mesto Metodu Ropretu čiji prvi potez je bio dovođenje domaćeg stručnjaka Luke Slabea na mesto selektora. Rezultatski je to bio kiks, ali Slabe je lansirao igrača kakav je nedostajao Sloveniji. Pojavio se talentovani Klemen Čebulj i uz najboljeg igrača Tinea Urnauta formirao sjajan tandem primača koji je srce svakog tima. A Slovenija je tada dobila i pouzdanog libera u Janiju Kovačiču.

Ipak, ekipa je rezultatski razočarala, ispala u grupi, nije se plasirala na SP i Ropret je za sledeće veliko takmičenje povukao potez koji je odjeknuo. Uspeo je nekako da nagovori i plati čuvenog Italijana Andreu Đanija da postane selektor Slovenije. Počela je nova era slovenačke odbojke.

Đani je uigrao ekipu kroz Evropsku ligu koja je B klasa evropske odbojke i osvojio zlato. Napumpao je igrače samopouzdanjem. Kasnije je priznao da je Sloveniju skautirao pet godina pre toga i da se pitao kako niko nije primetio potencijal tima. Na prvom velikom takmičenju je napravio senzaciju sa Slovencima kada je došao do finala EP u Bugarskoj 2015. godine preko Rusije i svoje Italije. Odbojkaški svet je primio k znanju da se pojavila nezgodna Slovenija i da sa njom nema šale.

Đani je posle nepune dve godine napustio kormilo reprezentacije, a nasledio ga je Slobodan Kovač. Zatekao je formiranu ekipu koja još koju godinu može da igra zajedno, ali na EP 2017. godine nije uspeo da prođe preko četvrtfinala sa Rusima. Doduše, neposredno pred početak prvenstva je ostao bez najboljeg igrača Čebulja koji se povredio. Uspeo je Srbin posle toga prvi put u istoriji da odvede Slovence na Svetsko prvenstvo i tamo je došao do druge faze. 

Kovač se u Sloveniji zadržao do januara ove godine kada je došlo do prekida saradnje. Slovenci su se vratili oprobanom receptu i angažovali Italijana Alberta Đulijanija sa kojim su pregovarali i tri godine ranije kada je bilo jasno da Đani odlazi. Čovek koji je tri puta bio klupski prvak Italije je bio garancija Slovencima da će njihova reprezentacija opet zasijati. Iako je do početka EP na domaćem terenu ostalo samo 200 dana. Đulijani nije menjao ono što je zatekao, nije imao ni vremena, ali je kao tipičan predstavnik italijanske škole doneo nešto novo.

Italijan se na ovom prvenstvu oslanja na igrače koji su bili nosioci i kod njegovih prethodnika. Primači Čebulj i Urnaut su definitivno najveća snaga tima. Ono što su košarkašima Slovenije bili Dragić i Dončić, to su odbojkašima Urnaut i Čebulj. Ali daleko od toga da su u svom sportu na klupskom nivou takva klasa kao pomenuta NBA Imena. Ipak, u reprezentaciji blistaju. Obojica su na ovom prvenstvu na preko 30 odsto idealnog prijema (samo su Kubijak i Ngapet po procentima na prvenstvu iznad njih od vrsnih primača), a u napadu su udarne igle Slovenaca. Kapiten Urnaut je prvi poenter tima, Čebulj drugi. Urnaut ima 31 godinu, dugo je igrao u Italiji za jake timove poput Modene ili Trentina, da bi se ovog leta preselio u Kinu. Inače je sin slavnog jugoslovenskog odbjkaša Adolfa Urnauta koji je za reprezentaciju stare Juge odigrao preko 300 mečeva. Ovo prvenstvo je Urnautu verovatno vrhunac karijere. A za Trenitno će od oktobra igrati i četiri godine mlađi Klemen Čebulj. On je u Italiji već igrao za Lube i Milano, bio je saigrač i sa Markom Podrščaninom. Dobro je poznat našim momcima.

Ako Srbija zaustavi njih dvojicu, završila je pola posla. Ostatak slovenačkog tima je znatno skromniji po individualnom kvalitetu, ali im je veliki adut to što su dugo na okupu i praktično igraju sa istom startnom postavom već godinama. Blokerski par već godinama čine Jan Kozamernik (24) kojeg je lansirao Đani i koji igra za Milano, te iskusni Alen Pajenk koji je nekada nosio dresove Lubea i Verone. Dejan Vinčić je nezamenjiv na mestu tehničara otkako se pojavio u reprezentaciji, kao i libero Jani Kovačić. Njih dvojica jedini iz prve postave nikada nisu igrali u najjačoj ligi sveta.

Prvi korektor je uglavnom iskusni Mitja Gasperini (35) koji je nekada igrao za Veronu, ali poslednjih godina igra u Južnoj Koreji. Nije vrhunska klasa i on je možda najslabija tačka Slovenaca. Ne može ni da se poredi sa svetskom klasom kakav je naš Bata Atanasijević. Alternativa mu je 12 godina mlađi Tonček Štern koji je takođe tri godine proveo u Italiji, a od ovog leta je potpisao za poljski Hemik. Slovenci skoro da nemaju klupu i to je još jedan veliki plus Srbije koja ima trojicu sjajnih primača u rotaciji, dvojicu kvalitetnih libera, odličnog rezerevnog korektora, pouzdane alternative za blokere…

Kada se to slovenački tim uporedi sa Srbijom koja je u najjačoj ligi sveta prethodne sezone imala trojicu igrača u idealnom timu (Atanasijević, Lisinac, Podršačanin) i Uroša Kovačeviča koji je u tom timu bio prva zamena, jasno je na čijoj strani je kvalitet.

Slovencima je ovo vrlo verovatno poslednje veliko takmičenje sa ovim timom. Gasparini, Pajenk i Vinčić su pred penzijama, godine gaze i Urnauta, a nekih mladih talenata nema ni na vidiku. Biće silno motivisani da odbojkašku bajku krunišu zlatom. Ali problem je što je na drugoj strani Srbija. A protiv nje je Slovenija igrala 13 puta, od čega devet puta u prijateljskim mečevima i ima samo jednu pobedu u prijateljskom duelu odigranom pre četiri godine. Poslednji put su igrali pre dvadesetak dana u Sloveniji kada je Boba Kovač debitovao na klupi Srbije. Naša selekcija je oba puta pobedila. Ista ova Srbija koja je do finala došla sa osam pobeda u isto toliko utakmica. Slovenci imaju italijanskog stručnjaka Đulijanija kao kvalitet više, ali videli smo kako je nedavno protiv Srbije prošao Italijan Gudieti koji važi za najboljeg trenera u svetu ženske odbojke. Neka opet bude isto... 

Foto: CEV