Rukometna groznica, odbrojavanje je počelo… Još pet dana je ostalo do starta Orlova na Evropskom prvenstvu u Herningu (od 15. januara do 1. februara) i duela sa starim znancem, Španijom. Na levom krilu godinama uzdanica selekcije su braća Ilić, Nemanja i tri godine mlađi Vanja.

Najiskusniji naš igrač, jedini preostali član reprezentacije iz generacije 1990. godište, dugogodišnji rukometaš francuskog Tuluza, Nemanja Ilić, vratio se krajem prošle godine u nacionalni tim posle kratkog perioda kada je bio van selekcije. Odmah posle Evropskog prvenstva 2012. godine u Beogradu, srebra i najvećeg uspeha srpskog rukometa, deo je nacionalnog tima. Selektori su se menjali kao na traci, a nekadašnji igrač Partizana je bio član najbolje selekcije, od Svetskom prvenstva u Španiji 2013, uz samo jedno veliko takmičenje koje je propustio zbog povrede prsta.

Dugo je iskusno krilo u reprezentaciji, najkompetentniji je da oceni kako je ranije bilo, a kako sada. Opet smo na novom početku, s novim kormilarom. Ambicije su nešto manje nego prethodnih godina kada se pričalo o četvrtifinalima, pa čak i medaljama.
“Skromni smo sada, ali znamo koliko možemo, vredimo. Sada nam je samo u mislima borba za taj drug krug, fokus je samo ta Španija. Ne treba da letimo, jednostavno moramo od utakmice do utakmice da se spremamo, to je jedini put”, rekao je Ilić za Mozzart Sport.

Da li pamtite nekada ovako tešku grupu, dva osvajača medalja na Olimpijskim igrama? Možda je teže bilo samo u Segedinu pre četiri godine kada smo u prvoj fazi imali Francusku i Hrvatsku.
“Realno, da, nikad teža grupa. Španiju smo dobili u tim kvalifikacijama na našem terenu, pokazali smo da možemo da je pobedimo. Jeste da kvalifikacije i prvenstvo nisu iste utakmice, ali imamo šansu. Sa Nemcima smo pre tri godine na Svetskom prvenstvu u Katovicama poraženi golom razlike. I tada su bili izuzetno jaki, sada su i jači, sigurno na papiru najjača reprezentacija u našoj grupi, ali mislim da možemo da igramo ravnopravno s njima. Ako smo na našem najboljem nivou, bez obzira kako druge ekipe igraju, ako mi igramo naš najbolji rukomet, siguran sam možemo obe selekcije da savladamo”.

15. januar, 18.00: (1,40) Španija (9,00) Srbija (4,25)

Od Katovica je Nemačka, čini se, mnogo bolja, dok je Španija pala, ali opet se radi o svetskoj supersili koja je pre samo godinu i po bila bronzana na Olmpijskim igrama u Parizu.
“Španija je imala smenu generacija, tako da nije to ona selekcija što je vladala dugo, ali svakako ima vrhunske igrača i dalje, tako da biće izuzetno teško, ali šta je tu je? Idemo na Evropsko prvensvo da se borimo, da izborimo što je moguće bolji rezultat”.

Nekada je Aleks Dujšebajev bio prva zvezda, sada je golman Sergej Ernandez najveća snaga Furije.
“Imamo sreću što nije tu još jedan sjajni golman, Gonzalo Vargas. Aleks igra tako da se mnogo troši, da nije kao pre, ali sigurno je to i dalje vrhunski igrač. Krila su izuzetno brza, Sergej odlično brani”.

(©MN Press)

Evidentno je bilo da nam taj turnirski sistem nije odgovarao prethodnih godina. Mnogo ima neki rolerkoster emocija. Protiv Islanda pre dve godine igramo nerešeno, pa mislimo da nam je ceo svet propao, onda ne možemo da se vratimo posle toga. Može li to sada da bude drugačije, da emocije bude pod kontrolom, da bude hladna glava?
“Nadam se da smo izvukli pouke. Mi dolazimo da igramo čisto iz emocije i zbog Srbije, ni zbog čega drugog. Nismo ovde zbog novca, postoji samo rizik od povreda. Emocije jesu uvek jake kada igramo za svoju zemlju, pa poraze teško preživljavamo. Isto tako pobeda može da nas ponese, tako da moramo nekako da probamo to, teško da izbacimo, ali da barem smanjimo, da to bude na minimalnom nivou i da kakav god da je ishod, već posle utakmice okrenemo narednom rivalu”.

Velika takmičenja nisu sprint nego maraton…
“Naravno! Nema vremena previše za tugovanje ili za radovanje. Samo da probamo da izvučemo pouke i ako da Bog, ako pobedimo Španiju, da ostanemo na zemlji. I to je jedini put, nema drugog”.

15. januar, 20.30: (1,22) Nemačka (12,0) Austrija (6,50)

Pravilo dosad je bilo da uvek prvi meč na velikim takmičenjima odigramo najbolje. Mnogi se ne plaše Španije na premijeri, ali strepe od Austrije u poslednjem kolu…
“Ako pobedimo Španiju, onda na Nemce idemo sigurno s većim samopouzdanjem. Mi smo skloni, kada je poraz da klonimo ili da poletimo posle uspeha, ali verujem da sada to neće biti slučaj. Ako dobijemo prve dve utakmice, verujem da sada nećemo da se opustimo pred Austriju. To je jako dobra reprezentacija, igra dobro. Takođe, šta god uradimo u prva dva meča, moramo da ostanemo skoncentrisani u poslednjem kolu”.

Da li osećata da nemate pritisak, da javnost ne očekuje čuda od vas?
“Iskreno, nisam ga osećao ni ranije. Možda zato što ne obraćam pažnju na to. Možda će ovi mlađi da osete. Nema nas mnogo u medijima, to je standardno. Ako pobedimo Španiju, onda će verovatno očekivanja da se povećaju. Ne treba to da nas sputava, optereti. Treba da se držimo zajedno šta god bude”.

Što je Tuluz ove sezone pao? Dve godine u nizu četvrto mesto, što je, s obzirom na budžet kluba (12. u ligi) sjajan rezultat. Ove sezone nešto slabije igre od očekivanog?
“Imamo utakmicu manje koje smo prebacili za februar protiv Sesona. S tom pobedom smo peti. Izgleda da je katastrofa, s obzirom na gluposti koje smo napravili, ali nije to toliko loše. U Ligi Evrope smo izgubili svih šest utakmica, nismo imali ni bod. Od početka priprema smo imali četiri-pet pobeda, nismo imali šut spolja. Težak raspored nam je bio na startu. Tu je krenulo loše, onda povrede, Evropa, zgusnut raspored... Uspeli smo da se izvučemo, pobeda u gostima protiv Limoža, Nima… Naši rivali nam dolaze u drugom delu sezone, vratili su se i povređeni igrači. Verujem da će na kraju to sve da bude dobro”.

Imate 35 godina, u poznim igračkim godinama ste. Ugovor sa Tuluzom vas veže do 2027. Ima li planova, koliko još na terenu?
“Nemam plan zasad. Zdravlje me služi, igram dobro. Već me je klub kontaktirao da se dogovorimo za dalje, tako da sigurno ću da igram još. Sada, koliko, to još ne znam”.

Izvesno da ćete da završite karijeru u Tuluzu u kome ste od 2013. godine, posle dolaska iz Partizana, uz šest meseci na pozajmici u velikoj Barseloni 2019…
“Da, definitivno, tu nema dileme, kraj karijere biće u Tuluzu”.

Šta posle? Ostanak u Francuskoj ili povratak u Srbiju?
“Nemam plan, verovatno ćemo ostati u početku u Francuskoj, a za kasnije videćemo. Zavisi i kakve prilike budem imao i šta budem radio”.

Vuče li vas možda trenerski poziv?
“Ne preterano, da se selim često, to je mnogo stresa, više posvećenosti nego kad si igrač, oduzima mnogo vremena, a želeo bih više vremena da provedem s porodicom”, zaključio je popularni Ilke za Mozzart Sport.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Nemanja Ilić: Emocije uvek jake kada igramo za Srbiju, završavam karijeru u Tuluzu

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva