Garos nije ni počeo, a Pariz već piše romane: Depresija, prerani kraj, pa glavni žreb i dva meča sa istim rivalom

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Iznedrila je Francuska plejadu vrlo uspešnih tenisera u ovom veku. Od Žila Simona, preko Žo-Vilfreda Conge i Gaela Monfisa, do Rišara Gaskea. I svi su bili top 10 teniseri i niko nije uspeo da se dokopa grend slem titule. U ovo društvu, nekako se, manje primetno od ostalih potkrao Luka Puj, zagrebao taman toliko da se upiše među desetoricu najboljih na svetu, ali poslednjih godina nestao je sa teniske mape.

Već gotovo dve godine nije među sto najboljih, a malo je poznato šta je uticalo na strmoglavi pad zbog kojeg je Puj danas 670. Ali renking često nije merodavan i ne predstavlja pravi odnos snaga, jer ne igraju cifre već ljudi, svojim udarcima, svojom glavom. A glava Lukasa Puja bila je na teškom ispitu, čak je i karijera na neko vreme zamrznuta jer Francuz nije uspevao da se izbori sa depresijom.

Međutim, na ovogodišnjem Rolan Garosu pojavio se kao kvalifikant, dobio sva tri meča zaključno sa pobedom nad 134. igračem planete Jurijem Rodionovim i uspeo da publiku na malenom terenu broj 14 razgali do te mere da završnica teniskog okršaja poprimi atmosferu fudbalske utakmice.

Otvoreno prvenstvo Francuske još nije ni počelo, a Pariz se već latio pisanja romana ili bar eseja o motivaciji i pričama u kojima bi mnogi mogli da se pronađu nevezano od posla kojim se bave.

Pobeda i povratak koji su više od svih dirnuli Lukinu suprugu Klemens. Dok je gledala kako linija teniskog života njegog muža iz ravnine ponovo počinje da vijuga, dok je gledala to buđenje iz sportske kome, prolazile su joj kroz glavu rečenice iz oktobra prošle godine.

"Dođi da me gledaš kako igram poslednji put", zaustio je tada Luka, koji da nije bilo Klemens teško da bi danas i dalje mahao reketom.

"Plakala sam kada je prestao da igra. Video je sebe u nekim drugim stvarima, ali ja sam želela da nastavi. Zbog sebe, zbog naše ćerke. Nisam htela da okonča karijeru jer sam znala da je sposoban da uradi nešto. Jednog dana otišla sam u Bersi da vidim našeg prijatelja Davida Gofana kako igra. Pridružio mi se, video je i Žila SImona i odjednom poželeo da opet igra. Da tada nisam otišla u Bersi...", zapitala se Klemens.

Puj je počeo da trenira sa Pjer Ig Erberom, a ja Klemens mu je nekoliko meseci nakon što je ganuo suprugu svojom rečenicom, dočekao identične reči iz njenih usta - "Želim da vidim kako igraš poslednji put". Istog popodneva Klemens je dobila odgovor - "Neće biti poslednji put."

I zaista, prava bi sportska šteta bila da momak koji je 2016. godine uzeo skalp Rafaelu Nadalu na US Openu, koji je osvojio pet ATP titula, a u istoj, takmičarskoj 2017. postao šampion i na betonu i na travi i na šljaci, završi karijeru u 27, 28. godini. Danas mu je 29, ali o kraju se ne razmišlja. Samo o onome što dolazi, o novim izazovima i avanturama. A sudbina se poigrala i umesto viđenog Alkarasa ili Medvedeva, u prvom kolu mo dodelila čoveka preko kojeg je došao do glavnog žreba - Rodionova. Kako? Paradoksalo, ali dešava se.

Naime, odustajanje Šardija, Edmunda i Garina dovelo je Rodionova u poziciju da na volšeban način ipak postane laki luzer i pokuša da servira Puju hladnu osvetu na domaćem terenu. A možda je život jednostavno namestio Francuzu lakšeg rivala i šansu da se potencijalnom pobedom i plasmanom u drugo kolo popne za nekih 200 pozicija na rang listi.