Početak iz snova, kraj u suzama

Emotivno teškim porazom u dublu na finalnom turniru Dejvis kupa protiv Rusije u petak je za našeg najboljeg sportistu svih vremena završena 17. profi sezona. Počela sjajno, završena u suzama, ali, ničega tu, zapravo, nije bilo tragičnog.

U 2019. Novak Đoković je ušao sa velikim znakom pitanja. Nakon osvajanja Vimblodona, pa US opena, ali i poraza u dva uzastopna masters finala, u Parizu i Londonu, nikome nije bilo jasno šta se može od Beograđanina očekivati u novoj sezoni. Da li će, nakon što je “obrnuo igricu” uopšte imati motiva da se dalje “cima”.

Prvo mesto je obezbeđeno krajem 2018. čime je naš as napravio neveravatan krug i zatvorio minus fazu koja je krenula sa 2017. godinom i problemima sa laktom. Mnogi su se plašili, verujemo i sam Novak, da bi taj problem mogao da mu se vrati. Ali, osokoljen uspesima snažno je zagazio u 2019. Mada prvi mečevi, odigrani u Dohi gde ga je u polufinalu zaustavio Roberto Bautisa Agut , nisu dali dobar šlagvort, sve je došlo na svoje u Melburnu.

Bila je to jedan od turnira koji je Đoković odigrao praktično savršeno iako je do finala izgubio dva seta, od Denisa Šapovalova i Danila Medvedeva. Ono što je prvo uradio Luki Puju u polufinalu, a potom i Rafaelu Nadalu u borbi za prestižnu titulu, ostaće upamćeno. Nivo tenisa i opšte fizičke spreme, udružen sa jasnim planom i voljom, izgledali su ubedljivo. I Francuz, a patom i Španac bili su samo nemi posmatrači remek-dela tenisa.
“Protiv ovakvog Novaka je nemoguće igrati. Dao sam sve od sebe, ali je bio jednostavno predobar”, izjavio je Rafa pošto je u finalu uspeo da osvoji samo osam gemova.

Vratio je titulu australijskog kralja Đoković posle tri godine suše. Činilo se, prelako. Krug je dakle, tamo već zatvoren. Ali on ne bi bio to što jeste da mu je to dovoljno. U Melburnu je osvojio 15. grend slem titulu, treću uzastopno i svi su očekivali da nastavi ubitalnom ritmu i po drugi put u karijeri pokori Rolan Garos i ponovo istovremeno drži sva četiri najveća teniska pehara. Nešto čime se njegovi najveći rivali, Nadal i Rodžer Federer ne mogu pohvaliti .

Ali, pauza  od preko mesec dana, koliko se čekalo do mastersa u Indijan Velsu, pa potom i Majamiju, mu po svemu sudeći nikako nije prijala pošto se nastavila do duboko u proleće. U Indijan Velsu, Nole je već zaustavljen na drugoj stepenici pošto ga je u dva seta savladao Filip Kolšrajber. Tek za rundu više naš tensier je bio bolji na jugu Floride i opet mu je presudio taj uporni Agut.

Ponovo je usledila višesedmična pauza koja je u suštini malo šta donela dobro njegovoj igri. Po tradiciji pozno porleće u tenisu je rezervisano za crvenu šljaku, a prvi stepenik za one najbolje je Monte Karlo. Tu, baš pod njegovim prozorom, i ove godine Đoković se nije proslavio pošto je jedva preživeo Kolšrajbera u prvoj rundi, a onda mu je u trećoj presudio Medvedev. Rus je upravo ovakvim mečevima podizao samopouzdanje koje ga je na kraju dovelo do četvrte pozicije na ATP listi.

Kad se činilo da je ponovo ušao u novu igračku krizu Novak je zasijao, i to na terenu Rafe Nadala, u Madridu gde su učestvovali svi najbolji teniseri. A tad prvi reket sveta je do treće titule u španskoj prestonici došao bez izgubljenog seta, u finalu je savladao Stefanosa Cicipasa. I tako na najbolji način najavio poteru za drugim Kupom musketara, tradicionalnim trefejom Rolan Garosa. I zaista je igrao epski u Parizu, ponovo bez izgubljenog seta sve do polufinala. A u polifinalu su ga čekali finalista iz 2018, Dominik Tim i varljivo parisko pozno proleće.

Prekidi i meč koji je trajao dva dana, napravili su od ovog odmeravanja pravi klasik. Kao što se moglo i očekivati, bolje je, nakon paklenih pet setova prošao fizički daleko snažniji Austrijanac. Igralo se više po blatu nego šljaci, uslovi su bili zaista na ivici ili van regularnosti, vetar je radio šta je hteo... U svakom slučaju to je bio prvi veliki udarac u ovoj sezoni za našeg asa. Prvi od nekoliko koji su ga na kraju i skinuli sa prve pozicije.

Novak ne bi bio to što jeste da nije brzo preokrenuo stvari i to na svom, čini se sada omiljenom grend slemu, Vimbldonu. U to vreme Goran Ivanišević je počeo da se pojavljuje na treninzima, da bi poplarni Zec na kraju juna zvanično ušao u Novakov štab. I to kao drugi trener, pošto Marjan Vajda ne želi i ne može da putuje širom sveta cele godine.

Srpsko-hrvatska saradnja se odmah isplatila. Titula je odbranjena, osvojen je peti pehar na Vimblodonu, a u finalu je odigrao jedan od najzubudljivijih mečeva ikada viđenih. Sa druge strane mreže je bio Federer, a iza njega gotovo kompletno gledalište. Imao je Švajcarac dve vezane meč-lopte, i opet ga je Đoković “ohladio” u pet setova. Njega i prilično nepristojno gledalište sa kojim će se susresti još jednom do kraja sezone. Sa drugačijim ishodom.

Nova, letnja pauza od skoro mesec i po dana, ponovo je donela neprilike i pad forme. Ponovo je zakočio tamo gde se očekivalo da zasija, na tvrdim terenima Severne Amerike. Medvedev ga je ponovo savladao, ovaj put u polufinalu Sinsinatija gde je branio titulu, da bi potom predao meč osmine finala US opena Stenu Vavrinki. Razlog je bio bol u levom ramenu, s kojim nije uspeo da se nosi.

Strah da je u pitanju još jedna kobna povreda uklonio je krajem septembra kada je prvi put stigao u Tokio u sklopu priprema za Olimpijske igre 2020. koje se održavaju u japanskoj prestonici. Priprema se pokazala vrhunskom jer ga je narod tamo dočekao kao što šampiona valja dočekati, a on je uzvratio sjajnim partijama i osvajanjem titule.

Odmah potom je krenuo put Šangaja, ne bez pritiska. Pošto je Nadal osvojio US Open opasno je pripretio našem asu na vrhu ATP liste. Trka je krenula! I to loše po Noleta koji je zaustavljen već u četvrtfinalu mastersa na kojem je branio titulu. Taj poraz i gubitak 820 bodova skupo će ga koštati u krajnjem zbiru.

Sledeća stanica je bio Pariz gde je titula bila “pod moranjem”. Teške bitke u Gradu svetlosti vodio je naš as, a do titule je stigao bez izgubljenog seta. Sve je bilo spremno za konačan obračun Đokovića i Nadala. Mesto odigravanja je bio završni masters u Londonu. Naširoko se kalkulisalo šta je potebno njemu, a šta Špancu, koji je u taj ponedeljak konačno skinuo Srbina sa vrha svetske lestvice, da godiunu završi kao prvi. S obzirom na fantastičan nastup u Parizu, davale su mu se veće šanse. Ali, ponovo je došlo do naglog pada forme, a uzrok su umor i prebrzi uslovi igranja koji su favorizovali mlađe igrače sa jednoručnim bekhendom. Posle lagane startne pobede nad Mateom Beretinijem, usledili su porazi, prvo od Tima u veoma neizvesnom meču, a potom i lagano od Federera. U saradnji sa već pomenutom, nepirstojnom londonskom publikom. Toliko nepristojnom da su se i tamošnji spotski radnici i novinari pobunili, jer ponašanje je zaista bilo van teniskih moralnih načela. To nikako nije smetalo Fedeksu:
“Atmosrefa je bila divna, publika je super navijala”.

Besan i tužan, Đoković je poslednje kapi snage iscedio minulih dana u Madridu, na finalnom turniru prekomponovanog Dejvis kupa. A to se, već dobro zna, završilo u suzama. Velika prilika da se zlatna generacija srpskog tenisa oprosti drugom Salatarom je ispuštena. Zauvek.

Tragedija ili ne, vreme će pokazati. Biti drugi na svetu i u istoj godini osvojiti dva grend slema i dva mastersa je za svako poštovanje. Problem je u Novaku i nama, jer je i sebe i nas navikao na najviše domete, sve osim toga je tragedija. Tragedija bi, pak, bila kada bi desni lakat, koji je operisao pre dve godine, a koji mu s vremena na vreme pravi probelme, kao u Madridu, skratio karijeru. Đoković i njegov lakat su na odmoru i imaju dovoljno vremena da se oporave do početak nove sezone i novih potera za grend slomovima, mastersima, prvim mestom. U krajnjem slučaju za epitetom - NAJBOLJEG SVIH VREMENA.

Našem mešteru je 32 godine i ako ga zdravlje posluži nema sumnje da će uspeti u toj nameri. Neće mu biti lako, jer mlade snage polkako krune zid nepobedivosti “velike trojke”.

Nova 2020. je olimpijska godina, a zlato u Tokiju je Đokovićev glavni cilj.

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza…

FOTO: Reuters