Laže svako ko kaže da je ovo predvideo pre deset godina

Visente Kalderon, 19. decembar 2004. godine. Atletiko igra protiv Deportiva, na tribinama je 40.000 ljudi. Rezultat nije u prvom planu. Dijego Simeone završava drugi mandat u Atletiko. Na terenu je sa suprugom i decom, u crnoj trenerci. Publika u transu, Čolo ide u legendu kao član generacije koja je pod Radomirom Antićem prekinula post od 18 godina bez titule. Drugi mandat završen je bez trofeja, ali pamte mu tu duplu krunu iz 1996. Pamte mu i da je krvario za svaku loptu.

Enrike Serezo, tada i sada presednik Jorgandžija, u oproštajnom govoru kaže: “Morao je da bude ispraćen kako zaslužuje… Da bi znao da su mu vrata uvek otvorena”.

Sedam godina je prošlo, 29. decembra 2011. godine, Simeone, promovisan u šefa struke koji dan ranije, izvodi ekipu na prvi trening. Na tribinama je 5.000 ljudi, već viču: “Ole, ole, Čolo Simeone”.

Međutim, činjenica je da niko nije mogao ni da pretpostavi da će treći susret Dijega i Atletika trajati punih 10 godina. Čolo uostalom nije bio ni prvi izbor Hil Marina. On je hteo Luisa Enrikea. Aktuelni selektor Španije izabrao je Romu.

Vučica je tada smatrana za jednog od kandidata za titule u Seriji A. Atletiko je bio bliži zoni ispadanja nego borbi za trofeje. U Kupu sramota – poraz od Albasetea, tada trećeligaša. Gregorio Manzano je dobio otkaz i eto Simeonea. Svi su mislili da se nikada neće vratiti vremena pod Kikeom Sančez Floresom, kada su Jorgandžije osvojile Ligu Evrope i Uefa Superkup.

“To se neće desiti u narednih 40 godina”, samouvereno je rekao i sam Kike.

Deceniju kasnije, Kike Sančez Flores je trener Hetafea, a Atletiko pod dirigentskom palicom Simeonea aktuelni vladar Španije, stalni učesnik Lige šampiona, redovni kandidat i za evropsku krunu. I sve to je Čolo napravio u eri kada je Real sa Kristijanom Ronaldom, Lukom Modrićem i ostalima osvajao evropske krune kao po navici, kad je svet strepeo pred Barselonom Lionela Mesija.

“Bio bih lažov kad bih rekao da sam mogao ovo da zamislim”, iskren je i Simeone, čovek koji je Atletiku ukinuo nadimak “El Pupas”, prokletnici, i katapultirao ga do statusa jedne od top 10 evropskih velesila.

18.45: (1,53) Anderleht (4,40) Kortrajk (6,75)

U ovih 10 godina, Atletiko je devet puta igrao Ligu šampiona, dva puta bio poražen u finalnoj borbi za evropsku krunu. Ima i pehar Kupa kralja, Superkup Španije, dva evropska Superkupa, dve Lige Evrope. Verovatno i najbitnije, ima dva trofeja za prvaka Španije, rekosmo već, u nikad jačoj konkurenciji Reala i Barselone.

”Oni daju mnogo golova. Baš mnogo. Zato sam rekao: vrlo je prosto. Mi moramo da primamo mnogo manje”, pojednostavio je Čolo svoje dileme.

I prešao sa reči na dela. U ovih 10 devet punih Čolovih sezona, sedam puta su Zamora nagradu, za najboljeg golmana lige, pripadale Atletikvoim golmanima. Dva puta Tibu Kurtoi, čak pet je dobio Jan Oblak. Barsin Klaudio Bravo i Tibo Kurtoa kad je prešao u Real jedina su dvojica golmana koji su uspeli da Simeoneu otmu prestižno priznanje.

Čolo je oko Madrida podigao zid. U sezoni 2015/2016 Oblak je izjednačio rekord Frančeska Lijana iz Deportiva primivši samo 18 golova na 38 utakmica, svega 0,47 po meču.

Nekada nije bilo dovoljno za titule, ali to i nije najvažnije. Najveći Dijegov uspeh je u tome što je jedan prosečan španski klub uzdigao na nivo evropskog giganta. Što je tim sa budžetom od 100.000.000 evra pretvorio u tim od pola milijarde!

Nek je korona i usporila rast Jorgandžija, ali sve ono što je nekad bilo normalno - mesto sredini tabele u Španiji, ispadanje u grupnoj fazi Lige šampiona ili šokantne eliminacije u Kupu kralja – sada se u Madridu smatra užasnim razočaranjem.

Atletiko više nije isti tim. Iako je Dijego Simeone isti onaj trener. Trenutno Atletiko prolazi možda i najteži period za 10-godišnjeg Čolovog mandata. U seriji je od četiri poraza u prvenstvu, celih 17 bodova iza Reala. U sezoni pred koju se pričalo da je crveno-beli madridski tim možda i najrealniji kandidat za titulu, s obzirom na ofanzivnu moć koju ima sa Luisom Suarezom, Antoanom Grizmanom i Žoaom Feliksom.

Prosto, svaki put kada bi Čolo odustao od sebe, svaki put kada bi pomislio da taj uličarski stil fudbal može da pretvori u kakav prefinjeni balet za elitu, ugruvao bi se i shvatio da je on to što jeste. Ratnik, onaj što će da lice uvalja u blato pre no što ustane da ti uzvrati šamar. Ako treba da ugrize, da uštine, šutne, samo da preživi. Iz utakmice u utakmicu. Pa tako i do titule. Čim Atletiko počne da se zanosi pričama o peharima – a onaj “ušati” Lige šampiona i dalje je Dijegova opsesija – lopta bi ga podsetila koliki je put prešao u ovih 10 godina. Nije to klub za sanjare, to je klub za borce.

Baš takav je Dijego Simeone i baš zato toliko traje. Jirgen Klop broji sedmu sezonu u Liverpulu i prvi mu je pratilac u najjačim ligama. Pep Gvardiola je već šest godina u Mančester Sitiju. Od aktivnih trenera Karlo Ančeloti je proveo osam sezona u Milanu.

Ser Aleks Ferguson ili Arsen Venger. To su velemajstori trenerskog posla sa kojima se Simeone sada ravna. Prvi je igrače plašio čuvenim fenom, drugog su zvali Profesor zbog pedagoškog pristupa…

A Čolo?

Čolo je onaj tihi mangaš koji ledenog pogleda vreba ispod fenjera u nekom mračnom ćošku, pored koga svi ćutke prolaze, jer svi znaju kakav je kad mu padne klapna. Od njega zaziru i bitange i secikese i sve druge grešne duše. Od njega zaziru, njemu se nadaju. Jer samo Čolo od takvih pravi fudbalsku gospodu.

Kao takav - savršen je za Atletiko.