Mesijev poslednji tango sa Argentinom: Velika ljubav koja nije uvek bila laka

Poslednja utakmica Lionela Mesija za Argentinu bila je protiv Benina, ali protivnik i rezultat bili su tek okvir večeri na Monumentalu. Završio se odnos dug više od dve decenije, odnos genija i zemlje koja ga nije odmah prihvatila, koja ga je godinama upoređivala sa Maradonom, od njega tražila ono što nije uspevala da dobije ni od koga drugog i koja ga je na kraju možda zavolela upravo zato što je videla koliko dugo nije želeo da odustane od nje.

Kada je završena utakmica protiv Benina (3:0), jedna od najdužih i najvažnijih reprezentativnih epoha u istoriji fudbala dobila je konačnu tačku. Ostaće zapisnik nastupa protiv reprezentacije koja ni po čemu nije zaslužila da bude poslednji rival najvećem fudbaleru svih vremena. Ostaće i konačni saldo broja golova, fotografije i snimci sa Monumentala, ali oni samo delimično mogu da objasne zašto se oproštaj jednog 39-godišnjeg fudbalera pretvorio u događaj koji je Argentina čekala kao svojevrstan praznik ne samo fudbala, nego i života.

Mozzart Relax - Pravi dobitni tiket

Od 17. avgusta 2005, kada je kao osamnaestogodišnjak protiv Mađarske debitovao za seniorsku reprezentaciju i ostao na terenu svega 47 sekundi pre crvenog kartona, do 6. oktobra 2026. prošla je 21 godina, jedan mesec i 20 dana. Za to vreme Mesi je postao rekorder Argentine po broju utakmica i golova, osvojio Svetsko prvenstvo, dva Kopa Amerika i Finalisimu, a pre seniorske karijere Mundijal do 20 godina i olimpijsko zlato. Igrao je tri finala Svetskog prvenstva, osvojio jedno i izgubio dva, dva puta bio najbolji igrač Mundijala i poslednji turnir, sa 39 godina, završio sa osam golova i četiri asistencije. Doveo je Argentinu do još jednog finala, ali nije uspeo da obezbedi još jednu titulu...

Brojke su neverovatne, nepojmljive za mnoge koji sebe zovu ili su zvali profesionalnim fudbalerom, ali čovek koji je toliko dugo bio prisutan u reprezentaciji vremenom je prerastao statistiku i postao ikona jednog naroda. Dve generacije Argentinaca praktično ne znaju kako izgleda nacionalni tim bez Lionela Mesija, a trajanje njegove karijere možda se najbolje vidi kroz biografije ljudi koji su sa njim završili poslednji ciklus.

TOLIKO DUGO IGRAO DA SU NAVIJAČI POSTALI SAIGRAČI

Mesi sa saigračima (©Reuters)

Kada je Mesi igrao prvi Mundijal, 2006. godine u Nemačkoj, neki od reprezentativaca sa kojima će završiti karijeru bili su bebe, a neki nisu bili ni rođeni. Kada je četiri godine kasnije pod Dijegom Maradonom dobio desetku i postao centralna figura reprezentacije, bili su deca. Kada je 2014. poveo Argentinu do finala protiv Nemačke, veliki deo fudbalera koji danas predstavljaju njenu budućnost još nije igrao ozbiljan seniorski fudbal.

Hulijan Alvarez je kao dečak sa ocem i braćom tokom Kopa Amerika 2011. čekao ispred hotela u Kordobi da dobije fotografiju sa Mesijem. Enco Fernandez je sa 15 godina, nakon poraza od Čilea u finalu Kopa Amerika 2016, pisao Mesiju preko društvenih mreža i molio ga da ne napušta reprezentaciju. Šest godina kasnije zajedno su postali prvaci sveta.

Matijas Sule pričao je kako posle prvog rukovanja sa Mesijem nije želeo da opere ruku, dok je Franko Mastantuono kao dečak slao poruke čoveku čije će mesto u reprezentaciji kasnije gledati iz neposredne blizine. Niko Paz je odrastao uz njegove snimke, a onda dočekao da mu Lionel Skaloni saopšti da će igrati zajedno.

Malo je sportista čija karijera traje dovoljno dugo da oni koje je ista inspirisala stignu da im postanu saigrači. U argentinskoj svlačionici posle Mesija ostaće ljudi kojima je nekada bio idol, poster na zidu, a sada upravo njima fudbalski virtuoz ostavlja reprezentaciju na čuvanje.

Prvi Mesijev seniorski nastup, istina, nijednim delom nije nagoveštavao da će ta ljubavna priča trajati više od dve decenije. Nekoliko nedelja ranije na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina u Holandiji bio je najbolji igrač i najbolji strelac turnira sa šest golova, a u finalu protiv Nigerije postigao je oba pogotka iz penala za pobedu od 2:1. Argentina je već tada znala kakvog igrača ima.

Onda je 17. avgusta 2005. u Budimpešti debitovao za A selekciju. Ušao je u 63. minutu umesto Lisandra Lopeza, primio loptu, Vilmoš Vančak ga je povukao za dres, Mesi zamahnuo rukom pokušavajući da se oslobodi i dobio direktan crveni karton. Tako je ostalo zapisano da je prvi reprezentativni nastup čoveka koji će ih odigrati više od bilo kog Argentinca trajao 47 sekundi.

Već sledeće godine otišao je na Mundijal. Protiv Srbije i Crne Gore postigao je prvi gol na svetskim prvenstvima, Argentina je izgledala kao jedan od najtalentovanijih timova turnira, ali ju je Nemačka zaustavila u četvrtfinalu. Godinu kasnije Brazil joj je ubedljivo uzeo Kopa Amerika u finalu, dok je olimpijsko zlato u Pekingu 2008, osvojeno sa generacijom u kojoj su bili Serhio Aguero, Anhel Di Marija, Havijer Maskerano i Huan Roman Rikelme, delovalo kao uvod u seniorske trofeje koji bi trebalo da stignu brzo. Međutim, nisu stigli.

Mesi je u klupskom fudbalu počeo da pomera granice, dok je svako novo veliko takmičenje sa Argentinom proizvodilo novu verziju istog pitanja: kako čovek koji u Barseloni izgleda kao najbolji fudbaler na svetu ne uspeva isto da ponovi u reprezentaciji? Danas isto to pitanje zvuči gotovo nepristojno, nepotrebno, nevažno. A, godinama je bilo sasvim uobičajeno.

ARGENTINA GA NIJE ODMAH DOŽIVLJAVALA KAO SVOG

Lionel Mesi (©Reuters)

Bez tog dela priče teško je razumeti težinu oproštaja. Mesi nije bio fudbaler koga je Argentina bezuslovno prihvatila čim ga je upoznala. Odnos zemlje i dečaka koji je sa 13 godina otišao iz Rosarija u Barselonu bio je mnogo složeniji. Argentina iz tog razloga nije pratila njegov razvoj iz nedelje u nedelju kao najveće domaće talente, nije ni stigla da ga upozna preko Njuelsa, a tek ne preko Rivera, Boke ili nekog trećeg kluba koji bi ga prvo učinio delom argentinske fudbalske svakodnevice. Lionel Mesi se pojavio kao vunderkind Barselone.

Čak je i AFA u njegovim najranijim godinama prilično nespretno reagovala na talenat koji je rastao u Španiji. Sećaju se mnogi, verovatno, da je postojala mogućnost da ga španski savez privuče u svoju reprezentaciju, iako je Mesijeva želja od početka bila Argentina. Međutim, kako ona stara kaže "daleko od očiju, daleko od srca", upravo je taj geografski razmak predstavljao određeni problem, jer je za jedan deo javnosti Lionel Mesi bio Argentinac koji je odrastao negde drugde.

Nije igrao profesionalni fudbal u zemlji, govorio je malo, nije se ponašao kao Maradona, nije imao njegovu potrebu za sukobom niti teatralnost sa kojom je Dijego znao da svaku utakmicu pretvori u svoju predstavu. Mesi je od početka bio na posebnom skeneru i kada bi u dresu Barselone dao dva ili tri gola, a Argentina nedugo zatim odigrala slabo, javnost je kontrast igara pretvarala u svojevrsnu optužnicu na njegov račun. Kritikovali su ga što ne peva himnu, govorilo se da je sa Barselonom drugačiji, a povremeno se raspravljalo i o tome da li reprezentativni dres oseća dovoljno snažno.

Baš zato što je u Barseloni bio nedodirljiv, pitanje njegovih reprezentativnih nastupa postajalo je neprijatnije. U tome je jedan od velikih paradoksa Mesijeve karijere. Od prvog dana je maltene bio fudbaler od kog se tražilo da dokazuje koliko je Argentinac, a u noći za nama reprezentativni put završio je kao najprepoznatljiviji živi simbol Argentine u svetu. Namerna je konstrukcija "živi", jer pritisak na Mesijevim plećima dodatno je pojačavalo ime čoveka sa kojim je od prvog dana upoređivan - Dijegom Armandom Maradonom. U gotovo opsesivnoj želji za uspehom, Argentina nije tražila samo novog Pibea, već neko ko će ih ponovo odvesti do Boginje.

Maradona je u Meksiku 1986. odigrao toliko dominantan turnir, da je isto toliko duboko usađen u kolektivnu memoriju zemlje. Toliko, da je svim velikim igračima posle njega ostavio gotovo nemoguć zadatak. Nije bilo dovoljno biti najbolji na svetu, trebalo je osvojiti Mundijal, a poželjno je bilo uraditi to na način koji će makar podsećati na Dijega.

Mesijeve klupske sezone nisu mu smanjivale taj pritisak. Naprotiv. Osvojene Lige šampiona, titule u Španiji, Zlatne lopte i neverovatne golgeterske brojke dokazivale su njegovu veličinu u svetskom fudbalu, ali su istovremeno hranile argentinsku frustraciju zbog onoga što reprezentacija nije dobijala.

Mundijal 2014. bio je najbliže što je do tada prišao Maradoninom statusu. Mesi je postigao četiri gola, Argentina se prvi put posle 24 godine plasirala u finale, a on dobio Zlatnu loptu za najboljeg igrača prvenstva. Kada je Mario Gece u 113. minutu na Marakani postigao jedini gol finala, sve prethodno ponovo je moglo da se svede na jedan kadar: Mesi prolazi pored pehara koji neće podići.

Sledeće godine Argentina je izgubila finale Kopa Amerika od Čilea. Godinu kasnije dogodilo se isto, protiv istog rivala. Ako se tome doda Kopa Amerika iz 2007, Mesi je do 29. godine izgubio četiri velika finala sa seniorskom reprezentacijom. I posle četvrtog odlučio je da ode...

OD 2016. DO KATARA: DESET GODINA KOJE SU PROMENILE SVE

Lionel Mesi (©Reuters)

U finalu Kopa Amerika Centenario 2016. u Nju Džersiju Mesi je promašio penal u raspucavanju protiv Čilea. Posle utakmice sedeo je slomljen, spuštene glave, a onda pred novinarima rekao da je za njega reprezentacija završena. Imao je 29 godina i nalazio se u najboljim fudbalskim godinama. Odluka je došla iz frustracije posle još jednog izgubljenog finala i trajala samo 66 dana.

Reakcija Argentine bila je važna jer se odnos prvi put okrenuo. Deca su mu slala poruke, navijači organizovali kampanju „No te vayas, Lio“, saigrači ga nagovarali da promeni odluku. Kritika nije nestala preko noći, ali je zemlja koja je godinama pitala šta Mesi još mora da uradi, prvi put ozbiljno morala da zamisli reprezentaciju bez njega.

Mesi se vratio protiv Urugvaja u septembru 2016. i odmah postigao gol za pobedu od 1:0. Argentina je i dalje bila nestabilna, menjala trenere i igrala bez jasnog identiteta, pa je u poslednje kolo kvalifikacija za Mundijal 2018. stigla pod realnom pretnjom da neće otići u Rusiju. Ekvador je u Kitu poveo posle manje od minuta, a Mesi zatim postigao het-trik i završio posao.

Ni Mundijal u Rusiji nije doneo olakšanje. Argentina Horhea Sampaolija izgledala je kao tim bez jasnog odnosa između ideje selektora, strukture ekipe i kvaliteta najboljeg igrača. Posle remija sa Islandom i teškog poraza od Hrvatske jedva je prošla grupu golom Markosa Roha protiv Nigerije, a potom ispala od Francuske u osmini finala.

Mesi je tada imao 31 godinu. Sledeći Mundijal bio je daleko, smena generacije neminovna, a reprezentacija umorna od ciklusa koji su se redovno završavali krizom. Moglo je sve da ode prema tihom završetku jedne velike, ali nedovršene reprezentativne karijere. E, tada se pojavio Lionel Skaloni.

U početku je delovao kao privremeno rešenje, mlad trener bez ozbiljnog iskustva na klupi. Njegov stručni štab je, međutim, vremenom promenio osnovni odnos Argentine prema Mesiju. Godinama se reprezentacija oslanjala na pretpostavku da će, kada utakmica postane dovoljno teška, najbolji igrač na svetu pronaći neko rešenje. Skaloni je počeo da gradi tim koji Mesiju neće tražiti da rešava svaki problem.

Rodrigo De Paul preuzimao je ogroman deo fizičkog i taktičkog rada oko njega, Emilijano Martinez doneo sigurnost i samopouzdanje na golu, Kristijan Romero agresivnost u poslednjoj liniji, Lautaro Martinez i potom Hulijan Alvarez podigli su efikasnost, Aleksis Mekalister i Enco Fernandez kontrolu u vezi i sposobnost da ekipa napreduje sa loptom. Anhel Di Marija ostao je čovek za velike utakmice. U takvom okruženju Mesi više nije morao da bude najbolji igrač Argentine u svakoj fazi svakog napada. Sa godinama je gubio deo eksplozivnosti kojom je nekada iz mesta prolazio nekoliko rivala, ali je još više do izražaja dolazilo njegovo čitanje prostora. Mogao je da štedi kretanje bez lopte, bira trenutke i pojavljuje se tamo gde protivnik ne može da ga kontroliše. Sloboda koju je dobijao nije bila privilegija bez pokrića, već taktička investicija koja je ekipi vraćala više nego što je uzimala.

Dana 10. jula 2021. Argentina je na Marakani pobedila Brazil 1:0 golom Anhela Di Marije i osvojila Kopa Amerika. Posle poslednjeg zvižduka Mesi je pao na kolena, a saigrači potrčali prema njemu. Argentina je čekala veliki seniorski trofej 28 godina, Mesi gotovo čitavu reprezentativnu karijeru. Ta titula nije bila samo oslobađanje zbog prekida posta, pokazala je i koliko se tim promenio. Argentina koja je pobedila Brazil nije bila grupa ljudi koja je čekala da njen najbolji igrač sam odluči utakmicu, već ekipa sa sopstvenim identitetom i više izvora odgovornosti.

Godinu kasnije savladana je Italija 3:0 u Finalisimi. Onda je stigao Katar. Početak Mundijala 2022. ponudio je sav materijal za povratak starih sumnji. Argentina, prvak Južne Amerike i jedan od glavnih favorita, izgubila je od Saudijske Arabije. Sledeća utakmica protiv Meksika već je imala težinu eliminacionog meča. Više od sat vremena nije pronalazila prostor, dok Mesi nije primio loptu na dvadesetak metara od gola i levom nogom pogodio donji ugao.

Argentina je potom pobedila Poljsku, Australiju, Holandiju i Hrvatsku, dok je Mesi prvi put na jednom Mundijalu postizao golove u svakoj nokaut fazi. U finalu protiv Francuske dao je dva, realizovao penal u raspucavanju, a Gonzalo Montijel završio jednu od najvećih utakmica u istoriji takmičenja.

Sedam Mesijevih golova, tri asistencije, Zlatna lopta za najboljeg igrača turnira i, konačno, fotografija sa peharom koja je petnaestak godina nedostajala gotovo svakoj raspravi o njegovoj karijeri.

Ni Mundijal u Kataru nije promenio njegov identitet, ali jeste promenio način na koji ga je zemlja gledala. Mesi je bio Argentinac kada je sa 13 godina otišao u Barselonu, kada je izabrao reprezentaciju i kada je gubio finala. U očima nacije, uspeh na Mundijalu ga je pretvorio u božanstvo, ujedno je uklonio poslednji veliki argument onih koji su ga godinama merili prema legendarnom prethodniku. Čovek kome je ceo narod jasno stavljao do znanja šta mu nedostaje da bi bio poput Maradone, digao je celu zemlju na noge i nezaboravne scene sa ulica Buenos Ajresa, to slavlje koje je trajalo sedmicama, razlog je zašto je celoj Argentini laknulo, što se slavilo kao nikad pre, a ni posle te čuvene 1986. godine. Mesi je tog dana postao toliko veliki da više nije morao da se meri sa svojim idolom. Stao mu je rame uz rame.

MARADONA I MESI VIŠE NE MORAJU DA DELE ARGENTINU

Mesi i Maradona (©reuters)

Argentina verovatno nikada neće prestati da poredi svoje "desetke". U zemlji u kojoj reprezentativni fudbal prevazilazi sport i često postaje razgovor o identitetu, karakteru, nacionalnom ponosu i predstavlja nešto poput religije, to je gotovo nemoguće.

Maradona i Mesi predstavljaju dve potpuno različite vrste odnosa Argentine prema fudbalskom geniju. Dijego je bio neposredno prepoznatljiv. Njegovo poreklo, govor, temperament, sukobi, mane i genijalnost bili su toliko bliski argentinskoj predstavi o samoj sebi da su se mnogi poistovetili sa njim. Meksiko 1986. je tu vezu pretvorio u mit.

Mesi je do takvog statusa stigao drugim putem. Rođen u Rosariju, fudbalski formiran u Barseloni, povučen i introvertan, nije imao potrebu da bude glas naroda o svakoj temi, niti je njegov autoritet počivao na velikim javnim nastupima. Godinama mu je zamerano što nije više nalik Dijegu, iako je fudbalski i karakterno bio sasvim drugačiji čovek. I, to je verovatno krunska razlika onoga što Dijego i Leo predstavljaju argentinskom narodu i fudbalskom svetu.

Posle Katara ta podela je izgubila gotovo svaki smisao. Argentina više nije morala da bira između Maradone i Mesija da bi definisala ko je najveći junak, umesto toga dobila je dve različite epohe i dve različite predstave kako jedan fudbaler može da postane mnogo više od sportiste.

Simbolična razlika ostala je i u načinu na koji su stavili tačku. Maradona nije mogao da izabere poslednju utakmicu. Protiv Nigerije na Mundijalu 1994. odigrao je poslednji meč za Argentinu, zatim pao na doping testu i bio izbačen sa turnira. Nije znao da će taj nastup biti poslednji. Mesi je imao drugačiji kraj. Dobio je sve na tacni, doduše Savez je besramno naplatio njegovu veličinu i za poslednjeg rivala mu izabrao Benin, ali to je druga tema... Mesi je odradio poslednji trening svestan da je poslednji i izašao na Monumental pred porodicom i ljudima koji su došli upravo zbog njega. Poslednji reprezentativni nastup mogao je da proživi uz najbliže i da sa njima podeli svaku emociju...

Važno je i to što do samog kraja u reprezentaciji nijednog trenutka nije bio samo počasni član generacije. Na ovogodišnjem Mundijalu, sa 39 godina bio je jedan od ključnih igrača ekipe koja je stigla do finala i imala priliku da brani titulu iz Katara. Turnir je završio sa osam golova i četiri asistencije, a poraz od Španije imao je sasvim drugačiji emotivni kontekst od Marakane 2014. Ovoga puta ga nacija nije osudila, niti je iko više postavljao pitanja kao pre deceniju i kusur ranije - šta još mora da uradi? Izgubio je veliko finale i u suzama molio naciju za oproštaj. Ipak, nije bilo razloga, jer bez njega, Argentina teško da bi uopšte bila u prilici da igra za trofej najvažniji fudbalski trofej.

Kada je posle Mundijala odlučio da završi reprezentativnu karijeru, govorio je da se "ispraznio", da više nema šta da pruži i da dolaze veliki igrači kojima treba otvoriti prostor. U međuvremenu je prošao i kroz težak lični period nakon smrti oca Horhea, čoveka koji ga je još kao dečaka vodio iz Rosarija prema Barseloni i tokom čitave karijere ostao jedna od centralnih figura njegovog života.

O MESIJU KAO ČOVEKU VIŠE GOVORE SAIGRAČI NEGO PRIDEVI

Lionel Mesi (©Reuters)

Fudbalsku veličinu Lionela Mesija odavno nema potrebe dokazivati gomilanjem epiteta. Osam Zlatnih lopti, četiri Lige šampiona, deset prvenstava Španije, stotine golova, rekordi Barselone, reprezentativni rekordi, titula svetskog prvaka i dve Kopa Amerika nude dovoljno materijala bez dodatnog proglašavanja.

Zanimljivije je ono što ljudi koji su sa njim živeli u svlačionici izdvajaju kada ih pitaju kakav je bio. Rodrigo De Paul pred Mesijev oproštaj nije pričao o driblinzima, već o tome kako je Mesi prihvatao nove igrače i ljude koji rade uz reprezentaciju, kako je čovek sa statusom kakav niko drugi nije imao nastojao da onaj ko prvi put ulazi u Ezeizu ne oseti hijerarhiju pre pripadnosti grupi.

Aleksis Makalister, čiji je otac svojevremeno igrao sa Maradonom, napravio je zanimljivu generacijsku paralelu. Kao najveću lekciju nije naveo tehniku, već Mesijevu poniznost i sposobnost da posle toliko neuspeha nastavlja da pokušava. Kristijan Romero govorio je o situacijama u kojima bi čitav stadion skandirao Mesiju, a on pokazivao prema ostatku ekipe, pokušavajući da ovacije podeli sa saigračima. To je mnogo konkretniji opis karaktera od bilo kog opšteg suda o njegovoj skromnosti.

Mesijeva introvertnost dugo se koristila kao argument protiv priča o njegovim liderskim kvalitetima. Postojala je tradicionalna predstava kapitena kao čoveka koji mora glasno da govori, udara rukom po stolu, neprestano demonstrira autoritet i prvi ulazi u sukob. Mesi je godinama vodio ekipu drugačije i njegov autoritet nije počivao na potrebi da javno pokazuje ko je glavni. Sa godinama je postao otvoreniji i temperamentniji, a Katar je pokazao i Mesija spremnog na sukob, zaštitu saigrača i direktnije emocionalno vođstvo. Četvrtfinale protiv Holandije srušilo je i poslednji deo stereotipa o potpuno tihom kapitenu.

Ipak, najveći deo njegovog autoriteta izgrađen je mnogo ranije, kroz činjenicu da se vraćao posle Nemačke, dva poraza od Čilea, promašenog penala, sopstvene odluke da napusti reprezentaciju i još jednog razočaranja na Mundijalu 2018. Kada se karijera kasnije svede na fotografije sa trofejima, lako je zaboraviti koliko je dugo reprezentativni deo Mesijeve biografije imao više slika sa spuštenom glavom nego sa podignutim peharom.

I zato postoji snažna ironija u činjenici da je poslednji trening reprezentacije odradio u centru Argentinskog fudbalskog saveza koji nosi ime Lionel Andres Mesi. Na tom mestu je prošao praktično sve faze svog odnosa sa nacionalnim timom, u koji je dolazio kao mladić iz Barselone, vraćao se posle poraza, prolazio promene selektora, pripremao se za izgubljena finala, a potom i za ciklus u kojem je Argentina osvojila Južnu Ameriku i svet. Fudbalski savez na kraju je reprezentativni dom nazvao po čoveku kome se godinama zameralo da sa zemljom nije dovoljno povezan...

ARGENTINAC ČIJI JE DRES POSTAO GLOBALNI SIMBOL

Postoji i dimenzija Mesijeve karijere koju će Argentina možda tek posle njegovog odlaska potpuno osetiti, jer njegova publika nikada nije bila samo argentinska. Klupska karijera u Barseloni poklopila se sa trenutkom u kojem je evropski fudbal postao globalni svakodnevni proizvod, a internet omogućio da svaki njegov dribling ili gol za nekoliko minuta vidi dete u Buenos Ajresu, Beogradu, Tokiju, Lagosu ili Delhiju. Argentinska "desetka" tokom njegove ere postala je jedan od najprepoznatljivijih sportskih dresova na svetu.

Na Mundijalima se to videlo posebno jasno. Na tribinama su bile hiljade ljudi bez porodične ili geografske veze sa Argentinom, obučene u njene boje zato što su želele da gledaju Mesija. Reprezentacija je tokom njegove ere dobila ogromnu globalnu publiku koja nije navijala za zemlju koliko za čoveka u njenom dresu.

Maradona je Argentinu učinio globalno fascinantnom u jednom drugačijem medijskom dobu. Mesi je u eri društvenih mreža i potpuno internacionalizovanog klupskog fudbala njenu desetku pretvorio u univerzalni sportski simbol. To je deo njegovog nasleđa koji neće moći da se nadomesti taktičkom promenom. Ono važnije za samu reprezentaciju, međutim, ostalo je u svlačionici.

KAKO IZGLEDA ARGENTINA BEZ MESIJA?

Mesi sa saigračima (©Reuters)

Najvažnije pitanje posle oproštaja nije ko će biti novi Lionel Mesi? Takav igrač ne postoji i pokušaj da se jedan mladi fudbaler stavi u tu ulogu samo bi napravio problem sledećoj generaciji.

Nema pojedinca koji može istovremeno da nasledi Mesijevu kontrolu lopte, pregled igre, poslednji pas, završnicu, izvođenje prekida, sposobnost da privuče dvojicu čuvara, menjanje ritma, kreativnu slobodu, autoritet i simboličku težinu broja "10". Argentina će zato sve njegove igračke kvalitete morati da raspodeli na nekoliko pojedinaca...

Niko Paz nameće se kao jedan od igrača sa potencijalom da dobije veću kreativnu ulogu. Tijago Almada pokazao je kvalitet u međuprostoru i igri protiv zatvorenih odbrana. Franko Mastantuono zbog leve noge, driblinga i pozicije verovatno neće moći da izbegne poređenja, koliko god ona bila nezahvalna. Hulijan Alvarez i Lautaro Martinez treba da nose još veći deo golgeterskog opterećenja, a Enco Fernandez i Aleksis Makalister više nisu mladi igrači budućnosti, već osovina sredine u najboljim fudbalskim godinama.

Mesijev odlazak otvara i mogućnost za drugačiju taktičku strukturu i prvi ozbiljan zadatak stručnog štaba zato će biti da ne pokušava da napravi kopiju Mesijeve Argentine bez Mesija. Kristijan Romero je prirodan izbor za kapitensku traku, iako sasvim drugačiju vrstu energije. Agresivan je, direktan, emotivan i dovoljno dugo deo reprezentacije da može da preuzme vodeću ulogu, dok oko njega ostaju Emilijano Martinez, Lautaro, De Paul, Enco i Mekalister, ljudi koji su prošli najvažnije utakmice Skalonijevog ciklusa.

Mnogo osetljivije pitanje biće ta čuvena "desetka". Broj na dresu će neko morati da preuzme, ali njegov novi vlasnik ne treba da dobije i obavezu da postane Mesijev naslednik u punom smislu. Niko Paz, Mastantuono ili neko treći možda će preuzeti "desetku", ali niko ne sme na leđa da im stavi teret očekivanja da budu ono što je Mesi bio sve do danas, naročito u poslednjoj deceniji njegove reprezentativne karijere. Argentina je već jednom predugo tražila sledećeg Maradonu, pa je čak i Mesija godinama procenjivala i sudila mu prema tuđoj biografiji. Ponavljanje istog obrasca sa sledećim talentovanim levonogim kreativcem bilo bi najgori način da počne nova era.

Najzdraviji deo Mesijevog nasleđa mogao bi upravo da bude odsustvo potrebe da se napravi njegova kopija. Tu možda postaje najvidljiviji i jedan od najvećih rezultata Skalonijevog rada. Njegove titule su očigledne – Kopa Amerika 2021, Finalisima, Mundijal 2022, još jedna Kopa Amerika i novo finale Mundijala – ali je za život posle Mesija podjednako važno što je napravio reprezentaciju koja je naučila da igra sa najboljim igračem, a da ne postane potpuno zavisna od njega. Mesijeva veličina u toj ekipi nije bila umanjena kada bi neko drugi rešio utakmicu i upravo je dobar raspored odgovornosti omogućio da njegova poslednja reprezentativna faza bude najuspešnija.

Lionel Mesi baš zato ne ostavlja praznu svlačionicu. U njoj su svetski prvaci, finalisti poslednjeg Mundijala, igrači u najboljim godinama i generacija koja je već počela da stasava, dok je Mesi još bio tu. Argentina će bez svog Lea izgubiti kvalitet koji se ne može direktno nadoknaditi, ali neće morati da gradi reprezentaciju od početka.

KADA JEDNA KARIJERA POSTANE DEO TUĐEG ŽIVOTA

Maradona i Mesi (©Reuters)

Taktičke projekcije ipak imaju granicu. Od narednog okupljanja postojaće prizori na koje će čitava generacija navijača morati da se navikava. Na spisku neće biti Mesijevog imena, neće se čekati njegov dolazak niti pred svako veliko takmičenje računati koliko i šta može, odnosno da li će moći da odvede Albiseleste do samog kraja. Posle više od dve decenije takve stvari postanu deo rituala reprezentacije... Ali, sve što je lepo ima svoj kraj i sada će cela nacija morati da se navikne na to da Mesija više neće gledati u reprezentativnoj opremi.

Neko se Mesija seća kao dečaka sa dugom kosom koji je ušao protiv Mađarske. Neko je kao dete gledao finale Mundijala 2014. sa ocem. Neko je psovao promašeni penal protiv Čilea, pa se nekoliko sati kasnije uplašio kada je čuo da odlazi. Neko je plakao na Marakani 2021, a potom svoje dete podigao u vazduh kada je Gonzalo Montijel u Lusailu pogodio poslednji penal protiv Francuske.

Kada jedna sportska karijera traje 21 godinu, ona neminovno postane i vremenska odrednica tuđih života. Naročito u Argentini. Možda se baš kroz razliku odnosa prema svojoj ikoni do 2016. i posle toga najbolje vidi čitav put Lionela Mesija. Od "teške ljubavi" došlo se do toga da ga pre deset godina Argentina moli da se vrati, jer priča još nije bila završena. Danas ceo argentinski narod može lakše da prihvati njegov odlazak, bez osećaja da nešto nedostaje. Jer, Mesi je Argentini dao sve i nema više trofeja koji mora da osvoji da bi zaslužio svoje mesto, niti Maradonine senke koja od njega traži još jedan dokaz. Mesi je 2016. pokušao da napusti reprezentaciju kao čovek koji je verovao da je nije učinio dovoljno srećnom. Deset godina kasnije otišao je kao jedan od ljudi koji su Argentincima doneli njihove najsrećnije fudbalske dane.

Kada je debitovao, identitet reprezentacije još je snažno počivao na sećanju na Maradonu. Svaka "desetka" živela je u njegovoj senci, a 1986. bila je poslednja slika argentinskog osvajanja sveta. Danas postoje deca koja Maradonu znaju iz snimaka i priča svojih roditelja, dok su čitav život gledala Mesija. Da ne bude zabune, sve to ne umanjuje Dijegov lik i delo, već pokazuje koliko je vremena prošlo. Svakako, jedna generacija imala je Meksiko, druga Katar. I to je ono što Mesijev kraj čini posebnim, jer će zauvek njegovo ime ostati vezano za najveći uspeh argentinskog fudbala modernog doba.

NAJVAŽNIJE NASLEĐE NIJE BROJ "10"

Lionel Mesi (©Reuters)

Mesijevi rekordi izgledaće zastrašujuće svakome ko im u narednim decenijama bude pokušao da priđe. Neki možda nikada neće biti oboreni. Ipak, za reprezentaciju bi dugoročno mogao da bude važniji jedan deo njegovog nasleđa koji se ne meri nastupima, golovima ili asistencijama.

Generacija koja ostaje neposredno je gledala čitav put od poraza do titule. Videla je najvećeg fudbalera svoje epohe u svim izdanjima i ima zbog čega da oseća ponos. Jer, Argentina posle Mesija neće imati Mesija. Imaće, međutim, generaciju koja je iz neposredne blizine videla koliko dug može da bude put od neuspeha do najveće nagrade.

Njegova klupska karijera imala je nekoliko stanica, međutim reprezentativna priča morala je da se završi u Argentini, na Monumentalu, pred ljudima sa kojima odnos nije uvek bio jednostavan.

Da ga je Argentina bezuslovno prihvatila od prvog dana, utakmica sa Beninom bila bi samo ceremonija zahvalnosti jednom velikom fudbaleru. Ovako je završena mnogo složenija priča, o zemlji koja je sumnjala u njega, tražila mu sličnost sa Maradonom, slavila ga u klupskom dresu, kritikovala u reprezentativnom, gledala ga kako gubi finale za finalom i čula ga kako u jednom trenutku kaže da više ne može, pa ga pozvala da se vrati. Biće to večni testament fudbalera koji se vraćao dovoljno dugo da na kraju osvoji sve ono zbog čega je godinama bio osporavan...

Na kraju više nije imao šta da dokazuje. Otplesao je poslednji tango, spakovao gol i dve asistencije, pa otišao... Kako samo najveći umeju.