Mučenje pred golom

Na papiru sve deluje idealno, u praksi ne baš. Imamo napadače koji koštaju više desetina miliona evra, ofanzivce sposobne da rešavaju utakmice, momke koji su nas u bliskoj prošlosti više puta obradovali, ali kad je trebalo da ponove ono što su radili u mundijalskim kvalifikacijama i prethodnom izdanju Lige nacija – zakazali su.

U ta dva ciklusa sve je funkcionisalo skoro idealno u završnoj trećini terena. Ne samo što smo davali golove, nego što je maltene svaki ulazak na protivničku teritoriju predstavljao navijačko uzbuđenje i veliku verovatnoću da bi akcija mogla da se okonča pogotkom. Ove godine, otkako su krenule borbe za mesto na završnom turniru Prvenstva Evrope adut, za koji su mnogi uvereni da nam je najjači, postao je sve tanji.

Na četiri kvalifikacione utakmice – šest golova. Nije loše, ali kad se zna sastav grupe, način naše igre i skromnost protivnika deluje malo. Dušan Tadić i imenajk Vlahović protiv Litvanije, as Juventusa dvaput u Podgorici, Darko Lazović u završnim sekundama gostovanja u Razgradu i autogol Atile Šalaija u derbiju sa Mađarskom. Ono što zabrinjava jeste što ni na jednoj utakmici nismo napadali u talasima, kao na primer u pohodu na Mundijal u Kataru, kad je skoro svaka utakmica donosila šanse kao na traci. Dovoljno se samo setiti se drugih poluvremena susreta sa Republikom Irskom i Portugalom kod kuće, kad su Orlovi leteli terenom. Sad takvih scena nema. Ruku na srce, bilo je u derbiju petog kola Grupe G sa severnim komšijama kvalitetnih sekvenci tokom drugog poluvremena, s tom razlikom što nijedna lopta upućena s boka, usled centaršuteva rezervista Andrije Živkovića i Filipa Mladenovića, nije završila u mreži Denesa Dibuša.

Srbija ponovo tone u fudbalsku provinciju

Teško je odgonetnuti šta je razlog tome, jer smo fubalski impotentni bili ne samo u četvrtak veče, nego i na stadionu Ludogoreca pre tri skoro tri meseca, nešto ranije u Podgorici kad smo tek u završnici postigloi dva gola na individualni kvalitet Dušana Vlahovića. Bilo bi glupo, fudbalski i ljudski, kritiku usmeriti ka Aleksandru Mitroviću, iako posle Katara nije dao gol za Srbiju, zato što će sigurno opet pogađati u serijama i biti naš glavni igrač, ali je vidljivo da ni novi špic Al Hilala nije na maksimalnom broju obrtaja u ovim kvalifikacijama.

Aleksandar Mitrović (© MN Press)

Pred početak derbija sa Mađarima primio je nagradu za najboljeg strelca prethodnog izdanja Lige nacija (podelio priznanje sa Erlingom Halandom, sa šest golova), na putu ka Dohi dao je osam golova na deset mečeva, uključujjući i viner u Lisabonu, a tokom 2023. godine – nijedan. Ruku na srce, propustio je junski ciklus zbog povrede (prijateljski meč u Beču i za bodove u Bugarskoj), ali Mitrović nije pogodio ni protiv Litvanije, Crne Gore, sad Mađarske.

Možda je to jedan od razloga slabijih rezultata od očekivanih. Dovoljno je uporediti početak kvalifikacija za Mundijal i prethodno izdanje Lige nacija sa aktuelnim ciklusom da bi se videlo da Srbiji nedostaje oštrina u napadu u bolja efikasnost. Pre dve godine 11 golova na prve četiri utakmice, prošle sedam egzekucija na istom obračunu, a već 11 na uzorku od početne četiri utakmice na kojima smo davali golove. Sad samo šest. Mada, nije isto nameriti se na Portugal ili Norvešku, te Švedsku u poređenju sa, ipak, skromnim sastavima kakve imaju rivali u sadašnjoj grupi, izuzimajući ekipu Marka Rosija.

Bilo bi pogrešno svaliti odgovornost na Mitrovića, jer je utisak da nam nedostaje uticaj sa krila, gde smo u prethodnom ciklusu imali superoničnog Filipa Kostića, brži protok lopte, jer malo kvalitetnih pasova kapiten Dušan Tadić dobija u prostoru ispred kaznenog prostora, malo više brzine i agresije. Čak i efikasnosti, jer je Dušan Vlahović, bez obzira na status našeg prvog strelca u ovim kvalifikacijama propustio dve velike šanse za izjednačenje u četvrtak veče.

Samo ako se ofanzivci probude Orlovi će opet visoko poletiti. Znamo da to mogu. Dragan Stojković drugačije, ionako, ne zna. Ili ne želi.