Partizanova nemoć

Vreme prolazi, Partizan tapka u mestu. Ni uprava, a bogami ni stručni štab, nisu uspeli da učine ništa da poboljšaju sadašnju ekipu. Rukovodioci nerazumljivo, jer im cela fudbalska Srbija sugeriše sedmicama da ovo što su dosad uradili nije dovoljno u cilju osvežavanja tima, a treneri nisu poboljšali ekipu skromnog kvaliteta, pa da se na svakoj utakmici vidi makar mali napredak.

Paradoksalno, crno-beli su najbolje odigrali utakmicu koju su – izgubili. Najbolje, jer su sa desetoricom rivala bili često na polovini IMT-a, pritiskali, stvarali situacije, pa i šanse, a kada su pred kraj postigli izjednačujući pogodak (kifla Milana Vukotića iz slobodnog udarca, taman, valjda, da Že i Aleks Zeković ne pomisle da oni mogu slično, jer smo videli da ne mogu), krenuli su po još jedan, vredan preokreta, a ispostavilo se da su primili drugi (1:2).

Ekipa Saše Ilića zaslužuje poštovanje kako se borila sa fudbalerom manje, jer je ispalo da je bolje izgledala dok je bila u brojčanom zaostatku, ali kada se pogleda ceo meč i kada se on stavi u kontekst početka sezone, kao i kvaliteta protivnika, teško je oteti se utisku da Parni valjak izgleda nemoćno.

Na svim delovima terena.

Najpre, u početna tri kola je za protivnike imao timove skromnog kvaliteta. Dve pridošlice iz Mozzart Bet Prve lige Srbije, sastav koji je proletos izborio opstanak u plej-autu i ni na jednoj utakmici nije izgledao kao Partizan kakav Saša Ilić zagovara i kakav bi želeo da vidi. Autoritativan, siguran, spretan, raspucan, da tempom melje protivnika. Ili, kako je to šef stručnog štaba definisao, „da ritmom gazi rivale u Superligi“.

A tog ritma nema. Nema konkretnih, jasno vidljivih i dobro osmišljenih akcija. Nedostaje kreacije, naročito na sredini terena, odakle bi trebalo da kreću napadi, i posledično tome Parni valjak kao da se zaglavi kada dođe pred kazneni prostor rivala. Ako nešto osmisle Nemanja Trifunović, Ibrahim Zubairu ili ranije Demba Sek, to je to. Ostali – tanko.

Ni odbrana ne briljira. Na svakoj utakmici od početka Mozzart Bet Superlige je matirana. Logično je zapitati se kako će da izgleda kada na programu budu jači mečevi, ako nije u stanju da odoli atacima, realno gledano, skromnih timova poput Zemuna i Mačve.

Totalna nemoć Partizana – ništa bolje nije bilo u tokom dvomeča sa Luksemburžanima – iako je uočljivo bilo iz centralne lože stadiona u Humskoj, gde sede čelnici, bilo sa tribina, na kojima Grobari vide da nešto nije u redu i pitaju se kada će pojačanja. Čak je bilo komentara da odavno slabiji tim crno-belih nisu gledali, a konkurencija u poslednjih nekoliko sezona je žestoka. Imalo bi se šta apostrofirati u trkačkom smislu, jer protivnici pretrčavaju crno-bele. I to posle pet sedmica priprema i još tri u takmičenju. Nelogično.

Nijedan Partizanov fudbaler trenutno ne pravi razliku potrebnu da bi se lako ili makar relativno lako dobijale utakmice na domaćoj sceni. Kao nekada, kada su na terenu bili Saša Ilić, Radosav Petrović ili Danko Lazović.

Zato je potreban neko ko će to da čini. Odmah. Kao pojačanje koje pravi razliku. I to ne jedno, ne dva, a izgleda ni tri... Ceo kontingent fudbalera neophodan je ovom Partizanu da bi prodisao, jer se trenutno muči i nema ni približnu moć kao dok su pobrojani igrali. Njihov zadatak je da pronađu slične. Inače će ovo biti još jedna izgubljena sezona. Ako, na domaćoj sceni, već nije.