PRELAZZI: Od Barse do Brajtona – Život (ni)je plaža

Ni kada bi baš zažmurio, ni kada bi ispod kamičaka i peska našao na desetine šarenih pilula koje su ostavili rejveri i ostali pijani Englezi ovog leta, naterani da, zbog koronavirusa, ponovo otkrivaju to letovalište umesto onog bliže njegovom domu, ni kada bi mu bankovni račun bio sa još mnogo više nula, ni tada ne bi Brajton i njegova plaža mogli da liče, ma ni u milion godina, na njegovu Alelju.

Onaj ko vam kaže da su plaže svuda iste, neka se slobodno brčka u Atlantskom okeanu, neka umoči noge u Engleski kanal, južnije poznat i kao Lamanš, i neka zaboravi na topla mora, na Mediteran, na gradiće što mirišu na parfeme, pršutu i putenost.

Ovaj rođeni Katalonac će znati da ne postoji ni takvo more ni takva zemlja.

No, iako nije ni nalik njegovom horizontu i njegovim snovima, ovo je, tešiće sebe dok trčkara po levoj strani terena i daje sve od sebe da potisne nostalgiju, da ga ne proguta kao što je umela tolike njegove sunarodnike (a ne zna ni jezik, ako se to za nešto i dalje broji), ovo je najbliže onome što trenutno može da ima, a malo mu treba, posle svih seljakanja i posle svih ispred nosa zalupljenih vrata, malo mu treba da se skrasi.

Nije Brajton veliki klub, dobro on zna da se po veličini retko šta i može meriti sa onim čiji je dres zaista želeo i u kojem je, kada je debitovao, mislio da mu se nikad ništa bolje neće desiti, ali ima sjajnu atmosferu, ima grad pun ljudi koji će ga zagrliti kada ga vide na ulici i niko mu neće reći da mora da se ošiša, ima talentovanog trenera, o kojem su mu svi pričali sve najbolje i koji baš voli igrače kao što je on i ne sputava ih, ima para, dobro, naravno da je i do para, ali i najviše sunca što Engleska može da ponudi.

I ima tri pobede u prva četiri meča – prošle godine nisu toliko imali sve do zimskih meseci, mada je retko ko pomislio da mogu, ili da treba da ispadnu – sa igrom koja obećava spektakl i na današnjem meču sa Lesterom.

Možda je ovo godina u kojoj će Brajton napokon od ekipe koja je nekako ni tamo ni ovde postati klub na čvrsto uzlaznoj putanji.

Ne zvuči mu to, čak i bez onih pilula preostalih možda još sa žurke Fetboj Slima, toliko loše.

Daleko od ostvarenja sna, ali dobra stepenica, svakako bolja od onih nagriženih rđom i nemarom koje je ostavio iza sebe, u Barseloni.

Da je neko drugo vreme, ma samo pre pet-šest godina, kada je debitovao, taj dečak iz La Masije kojeg su onoliko hvalili, i da mu je neko tada rekao da će iz Barse doći u Brajton i da će to biti prava stvar, a ne početak kraja karijere, verovatno bi se naljutio ili pomislio da Englezi stvarno imaju neki čudan humor.

Ovako, tu je, i čini mu se da bi mogao da se navikne, posebno ako ga puste da igra, jer je to, zapravo, jedino što mu je važno, i lako bi i bez mora i bez Katalonije, samo ako mu daju loptu i levu stranu terena i odrešene ruke.

Tako, valjda, razmišlja Mark Kukurelja, jer ovo je priča o Marku Kukurelji, iako daleko od Katalonije, iako ne miriše onako kako je delovalo da će mirisati kad je ono u Eibaru, na jednoj od brojnih pozajmica, srušio Real Madrid, pa su svi čuli za njega.

Imao je tankoćutni, veliki pesnik Vito Nikolić ono o vrapcima kao "veseloj rulji smijeha" i "sitnom grumenju života", e Mark Kukurelja je jedna čupava grudva života, ne možete ga promašiti niti bi valjalo da ga promašite.

Ako i niste ludi za Gremom Poterom, kao većina britanskih novinara koji ne mogu da ga se nahvale uprkos tome što rezultati, makar zasad, nisu bili na nivou "hajpa" (koji je išao dotle do opšteg konsenzusa da je Arsenalu bilo bolje da uloži 50 miliona funti u Potera, a ne u njegovog doskorašnjeg pulena Bena Vajta), ako vam je i Brajton, uprkos Adamu Lalani, Mopeju ili sjajnom Bisumi, bio tek jedan od onih klubova koji služe da popune paran broj utakmica svakog vikenda, možda vas priča o Kukurelji razuveri...

Posebno što je ona mnogo šira od njegovih trkova i centaršuteva i skoro pa savršenog (statistika kaže da je osvojio loptu šest puta i imao najviše pasova na teško izvojevanoj pobedi protiv Brentforda; nije lako igrati protiv tih novih ekipa na početku sezone, ali mora da mu je iskustvo sa malog stadiona u Eibaru pomoglo da se ne vidi da je novajlija) debija u prošlom kolu.

I to malo očekivanog debija, jer je lane na toj poziciji Soli Marč na trenutke izgledao kao Endi Robertson i Alfonso Dejvis u malom pakovanju...

Mark Kukurelja (©Reuters)

Bilo je mnogo zvučnijih transfera ovog leta, bilo je mnogo većih odlazaka iz Barselone, na pamet nam padaju dva konkretna, ali nijedan, čak ni odlazak Lea Mesija, nije predstavljao negaciju DNK institucije iz Katalonije kao formalni i simbolični raskid svake veze Marka Kukurelje sa podnebljem s kojeg je potekao.

Ovo je zato, bez obzira na razlike u talasima koji je zapljuskuju, jednako priča o Brajtonu koliko je i o Barseloni. O Premijer ligi koliko i o Primeri.

(Da ne sitničarimo, Kukurelja je zapravo bio u "petlićima" Espanjola, ali je igračem postao u Barseloni, i u njegovoj hitrini, razmišljanju i sposobnosti da izazove salve aplauza i uzdahe frustracija vidi se da je stasao u La Masiji; nije, na kraju krajeva, važno gde se upišete u školu, nego gde je završavate i, još bitnije, s kim idete na ekskurziju.)

To je ona Barselona koja čuva i gura svoju decu, umesto da ih liferuje kao da su potrošna roba – što su umnogome i bili otkako je "prethodna uprava" (a za sve, nekako, u fudbalu, politici i životu budu krivi oni od pre?) počela sa praksom dovođenja skupih pojačanja – pa su tako bili prilično nehajni prema momku koji je trebalo da bude "novi Đordi Alba".

Da je Premijer liga neuporedivo finansijski izdašnija, to se odavno znalo, ali nekada su nadareni španski igrači makar išli u vrhunske klubove i borili se za titulu; sada je, i pored navodnog interesovanja Atletiko Madrida, bilo logičnije da Kukurelja završi na Ameksu nego na Kalderonu.

U Totenhemu je Brajan Hil, u Lidsu Žunior Firpo, a ni iskustva Ferana Toresa i Serhija Reguljona, koji se nisu naigrali kao što su mislili da hoće, nije prekinula ovu gotovo jednosmernu struju sa Iberije na Albion.

A u Brajtonu, eto, Mark Kukurelja, na plaži koja nema veze s onom uz koju je odrastao, kao što ni onaj klub u kojem je želeo da igra nema veze s klubom u kojem je ponikao, sem po imenu i po dvojici-trojici preostalih igrača.

Draže bi verovatno i Marku Kukurelji bilo da je na Kamp Nou u ponedeljak uveče provit Granade nego na Ameksu, za koji možda nije ni čuo do pre koju godinu, u nedelju po podne protiv Lestera, ali do tada tešiće sebe da je ovako moralo biti.