Priča malenog mršavka koji je zapalio Liverpul: Nije tražio markirane kopačke, nije išao u kafiće, već samo da igra fudbal i Sony

Dok je Čelsi letos dovodio zvezde sa svih strana, Mančester Junajted čekao Džejdona Sanča kao transfer bombu i vodio neku čudnu transfer politiku, Arsenal jurio Auara i Partija, Totenhem nizao novajlije na svim pozicijama, a Siti opet potrošio gomilu novca, Liverpul je imao prilično miran prelazni rok.

Jirgen Klop je posle još jedne sjajne sezone Redsa najavljivao da neće biti velikih kupovina i mnogi su se složili da njegovoj ekipi i nisu potrebna velika pojačanja. Tako je i delovalo posle dovođenja perspektivnog Cimikasa i iskusnog Alkantare po bagatelnoj ceni. A onda je odjeknula bomba da je Liverpul kupio Dioga Žotu iz Vulverhemptona u transferu koji sa bonusima može da dostigne vrednost i preko 50.000.000 evra.

Jeste mladi Portugalac bio odličan tri sezone u Vulvsima, ali su se postavljala pitanja da li je kalibar za Liverpul, da li je cena previsoka, da li je Liverpulu uopšte bio potreban igrač u ofanzivnoj liniji tima pored trilinga Salah – Mane – Firmino i pristojnih rezervi poput Minamina, Šaćirija i Origija, pa i Okslejd Čemberlena koji može da igra po strani.

Šta će im Žota, pitali su se tada mnogi?

Danas se više niko ne pita već se na sva usta hvali odluka Jirgena Klopa da pojača ekipu sjajnim Portugalcem.

„Kad si najbolji, promeni dva-tri igrača. Treba osvežiti. Murinjo sa Čelsijem veže dve titule, pa opet promeni. I ti se pitaš zašto menja kad su dobri? Zato što treba sveža krv. Treba natankati goriva. Videli ste šta se Barseloni desilo... Nema energije. Klopov Liverpul ne kupuje svetske klase. On kupuje odlične igrače koji još nisu dostigli vrhunac. Pustite sad Manea... Kad je Mane došao u Liverpul, nije bio ovo što je sada. Sad svi govore Salah, Salah... A taj Salah je došao iz Rome. Da je u Italiji prepoznat kao svetska klasa, pa otišao bi u Juventus kao što svi odu. Vajnaldum? Ispao sa Njukaslom u Čempionšip. E onda je na kraju doveo Alisona, Van Dajka i Fabinja koji su mu bili potrebni jer su ga neki igrači ranije koštali Lige šampiona. Klop je čovek koji podiže vrednost igračima“, lepo je to jednom prilikom objasnio Slaven Bilić.

I izgleda da je bio u pravu. Žota je za dva meseca kupio sve navijače Liverpula, ali i uopšte ljubitelje fudbala. Na 11 utakmica je postigao sedam golova, upisao het-trik u Ligi šampiona i postao novo ubitačno oružje Redsa, pa se stiglo i do polemika o selidbi nekog od trojice standardnih napadača na klupu.

Ono što je najbolje u celoj priči jeste da Žota deluje kao skromni mladić kojem neće biti problem da sedi na klupi posle het-trika, da razume hijerarhiju, ali i da "ujeda" na terenu za svaki minut prilike koji mu pruži Jirgen Klop. Deluje da je ovo tek početak njegove velike priče na Enfildu i da najbolje tek dolazi... Tek su mu 23 godine.

Koren Žotine ambicioznosti i skromnosti leži u njegovim skromnim počecima u domovini. Toliko puta su pokušali da ga navedu da posumnja u sebe, a on je verovao još jače i više. Priču o novom ljubimcu Liverpulovih navijača i počecima u detinjstvu su za portugalske medije otkrili njegovi roditelji.

„Ja sam igrao sa Sosense. Kao i moj otac i stričevi. Tako je Diogo nasledio ljubav prema fudbalu. Jedino što smo mi kao roditelji želeli za njega kada je bio dete jeste da se bavi sportom. Da bude fizički i mentalno zdrav. Istovremeno, uvek smo znali da je na sigurnom i u dobrom društvu“, počinje priču Žotin otac Žoakim.

Diogo je sa pravim treninzima počeo kao sedmogodišnjak, u lokalnom Gondomaru

„Bilo je zadovoljstvo videti njegove treninge i utakmice u Gondomaru. Roditelji nisu kritikovali drugu decu, svi su bili prijateljski raspoloženi. Diogo je imao sreće da odrasta u takvom okruženju i čak i danas se druži sa prijateljima iz tih vremena. Počeo je kao levi vezni. Naterali su ga da igra levo kako bi razvio i unapredio levu nogu. I uspelo je. Kasnije je postao ofanzivni vezista, odnosno 'desetka'. Posle toga je prešao da igra još napred kao napadač ili levo krilo. Nije voleo da igra na krilu jer nije voleo da centrira. Ali proveo je dosta vremena u odrastanju na toj poziciji“, otkriva otac Liverpulovog ofanzivca.

Sezona 2012/13 vrlo je bitna za Žotinu karijeru. Postigao je 39 golova za Gondomar. I to kao vezista

„Žota je bio jedan od veznih fudbalera, igrao je osmicu i desetku i postigao 39 golova za to vreme. Već tada je dobro napadao dubinu i tim se dobro adaptirao na kretanja koja je pravio. Znao je i da se vrati nazad ili da se samo okrene i trči. Eksplodirao je te godine. Igrali smo 30 utakmica i on je postigao gol protiv svih 15 protivnika. To je nešto nesvakidašnje za vezistu. Sve do 15 godine bio je nizak i mršav, ali je i tada voleo da ulazi u duele. Oduvek je bio ratnik. Upoznao sam skromno dete, koje očigledno nije bilo previše otvoreno. Već je bio vrlo fokusiran na fudbal, znao je šta želi. ’Goreo’ bi kada bi izgubio. Oduvek je želeo više treninga, igre, golova. Već tada je bio šampion“, rekao je Žotin tadašnji trener Žoze Karlos Magaljaes.

Kada je mali Diogo postao vidljiv skautima većih klubova, počeli su da stižu pozivi za probe. Ali se uvek vraćao sa njih negativno ocenjen. Iz raznih razloga. Bio je nerazvijen, mršav, nizak..

„Fizički je napravio iskorak između 16. i 17. godine i od tada je postao impresivan u duelima, ubrzanju, eksplozivnosti... U selekciji do 17 godina smo pobedili na svih 15 utakmica u prvoj polusezoni. U drugom delu je sve češće nastupao za tim do 19 godina. Čak je išao na treninge Brage u januaru, ali su odlučili da ga ne dovedu. Onda je neko iz Benfike došao da ga gleda. Bio sam skaut Benfike u to vreme i pomenuo sam ga tamo, ali ga nisu hteli...“, kaže trener koji je Žotu trenirao od 11. godine.

Vraćao se u svoj Gondomar i nije odustajao od fudbala. Paralelno je išao u školu i do završetka srednje škole bio odličan đak

„Skoro nikad nije učio kod kuće. Bilo mu je dovoljno što je imao veliku koncentraciju na časovima i što je upijao znanje. U srednjoj školi je dobijao samo četvorke i petice. Nastavnici su bili začuđeni kada bismo im rekli da nije mnogo učio kod kuće i da je ceo dan provodio igrajući fudbal. Kasnije su insistirali da završi 12. razred i bilo im je žao što zbog fudbala nije nastavio školovanje, jer su govorili da je veliki potencijal“, priseća se majka Izabel.

Porodica Žota nije bila finansijski bogata da bi deci kupovala sve što požele. Majka Izabel je radila u fabrici automobila, otac Žoakim u građevinskoj firmi

„Vrlo dobro je znao sa kakvim poteškoćama živimo. Nas dvoje smo bili obični fabrički radnici koji nisu zarađivali mnogo više od minimalca. Ali nikada nismo krili od dece finansijska ograničenja sa kojima smo živeli. Nije bilo lako imati dvoje dece u fudbalu sa prihodima koje smo mi imali. Ali bili su dobri. Diogo nikada nije tražio ništa. Nikada nije pitao da mu kupimo markirane kopačke. Već je tada imao taj osećaj da proceni situaciju i znao je da ne bismo mogli da mu ih kupimo. Zato danas zna šta su prave vrednosti u životu“, priča Izabel.

Prvi izazov je bio kada se Diogo sa 17 godina preselio u 40 kilometara udaljenu Fereiru

„Bili smo šampioni okruga Pasos i poslednjeg dana dvojica predsednika gledala su utakmicu zajedno”, kaže Žoze Karlos koji se tada rastao sa svojim najpoznatijim učenikom.

Sada su roditelji bili na težem ispitu

„Sa 17 godina je dobio poziv Pasos Fereire usred 12. razreda, ali je uspeo da ga završi tamo sa najboljim ocenama. Istovremeno je polagao i vozački ispit. Subotom po podne smo putovali u Fereiru da gledamo utakmicu i posle nje bismo ga vozili kući na vikend. Nedeljom veče bismo ga vraćali nazad u Fereiru. I tako svaki drugi vikend. Utakmica bi se završila, bili bismo u kolima i Diogo bi ćutao sve do kuće. Pričali smo sa njim tek posle nekoliko sati. Uvek smo poštovali način na koji reaguje na stvari. U pobedama i porazima. Bila mu je potrebna ta tišina, baš kao i danas“, kaže otac.

Iako sitan, Žota je odskakao izdržljivošću na terenu. Mnogi su se pitali: Kako

“Jeo je dobro, hranu smo spremali po njegovoj želji. Testenine i meso. Sada postoje nutricionisti koji vode brigu o tome, ali u to vreme ih nije bilo. U omladinskim kategorijama je igrao u subotu i nedelju. Pitali su me kako je imao snage da igra dve utakmice vikendom, da li sam mu davala vitamine. Ništa, bila je to samo hrana. Lepa hrana”, kaže Izabel.

Žota je već sa 16 godina bio najbolji igrač omladinaca Fereire (igrači do 19 godina).

„Imao je poteškoće, ali one normalne. Nije poznavao nikoga od saigrača i morao je nekako da se uklopi. Već u drugoj sezoni u Fereiri je prebačen u seniorski tim. Mogao je da pređe u zaseban stan ali je izabrao da ostane sa stečenim drugarima u klupskom internatu“.  

Roditeljima je bilo bitno da se mali Diogo lepo ponaša i ne pravi probleme

„Ljudi iz kluba su bili oduševljeni njegovim karakterom i samo su nas zasipali pohvalama. Nisu mogli da veruju koliko je zreo i odgovoran za svoje godine. Nama je to bilo dovoljno da znamo da je na dobrom putu. Više nam je značilo što su ga tada cenili kao dobru i vaspitanu osobu nego što ga danas cene kao fudbalera. Osetili smo da smo uradili dobar posao u njegovom vaspitanju“.

Koliko je Žota kao dečak bio posvećen cilju da uspe u fudbalu, najbolje govore sledeće reči

„Većina njegovih vršnjaka je tada počela da izlazi u grad, kafiće, ostajali su u provodu posle ponoći, a on nikada nije želeo. Sve što ga je zanimalo bilo je da igra fudbal i Playstation. Čak smo ga mi nekad savetovali i praktično terali da izađe, ali nije želeo. Prvi Playstation smo mu jedva kupili, iako nije ni tražio. Nije nam bilo lako da izdvojimo novac za to, ali znali smo da je zaslužio“, kaže majka.

Sledeći Playstation je Žota kupio od svog novca. Posle dve sezone u prvom timu Pasos Fereire ga je kupio Atletiko Madrid za 7.000.000 evra. Kao zalog za budućnost. U Madridu nisu imali pojma kako su samo pogodili u izboru igrača i kako će kasnije pogrešiti njegovom prodajom. Nisu mu ni dali šansu. Prvo je pozajmljen Portu, pa Vulverhemptonu u Čempionšip, gde je oduševio, i Vulvsi su ga otkupili posle ulaska u Premijer ligu za 14.000.000 evra. Ostalo je istorija...

Igrao je dve godine Premijer ligu, dobio poziv u reprezentaciju i Vulvsi su ga prodali tri puta skuplje u Liverpul. A nedavno je upisao i prve golove u reprezentaciji. Dva protiv Švedske i jedan protiv Hrvatske. Portugalija je definitivno dobila novu zvezdu

„Sećam se kad sam ga prvi put odveo u Rio Mažor na trening selekcija do 19 godina. Prvog treninga, prve utakmice. Supruga i ja čak nismo išli ni na posao tih dana. Jedna od stvari koja nas čini najponosnijim je kada ga vidimo u reprezentaciji. Uvek smo više cenili državni tim od kluba. Videti njega kako predstavlja Portugaliju… Ne postoje reči. Vrlo je uzbudljivo videti sina kako igra za reprezentaciju. Kada uz njegov lik na ekranu ide himna. To nas pokreće”, ponosno kaže otac Žoakim.

I kao što Bilić reče, Klop ne dovodi najbolje, već one koji će to tek biti. Žota krupnim koracima grabi ka tom statusu

„Diogo je uvek znao šta želi. Mislim da će biti još bolji jer ga i dalje drži ta dečačka strast za fudbalom. Uskoro će postati i otac jer je devojka sa njim u Liverpulu što je sjajna stvar“, ponosna je i majka Izabel.

Nema toga ko ne misli da će Žota tek eksplodirati u dresu Redsa. Iako je i ovo do sada fenomenalno. Ali fali mu još nešto..

„Kada sam potpisao za Liverpul, pitali su me kakav je osećaj. Rekao sam da je dobar, ali da će biti savršen kada zaigram pred punim Enfildom. Ogorčen sam što još nisam osetio pravu atomsferu Enfilda“, kaže Žota.

I ne krije koliko mu je Jirgen Klop već ušao pod kožu.

„Pre nekoliko dana sam odmarao na kauču i stigla mi je poruka. Od Jirgena Klopa?! Neočekivana. Pitao me je kako sam, šta radim i tako... Znate, to nisu baš česte stvari kod trenera. Ali on je poseban i voli da bude blizak sa svojim igračima na terenu i van njega“.

A kada se ukrste Žotin kvalitet, magija Enfilda i harizma Jirgena Klopa, biće vatrometa...