Rade Zagorac: Dve su priče o Dekiju koje ću zauvek pamtiti - o istini i veri

Čuveni ruski pisac i jedan od najvećih ruskih realista svog doba Lav Nikolajevič Tolstoj o smrti je napisao sledeće:

"Seti se smrti! Ovo su važne reči. Kada bismo imali na umu da ćemo uskoro neizbežno umreti, naši životi bi bili potpuno drugačiji. Ako osoba zna da će umreti za pola sata, sigurno neće raditi trivijalne, glupe ili loše stvari u tih pola sata. Možda imaš još pola veka života – po čemu je to drugačije od pola sata?"

Dejan Milojević je ovaj svet napustio iznenada, u 46. godini. Podlegao je posledicama srčanog udara. Iako sigurno nije znao kada će i kako njegov život da se okonča, Dejan Milojević je znao kako da u blagostanju provede dane. Živeo je da bi bio srećan i sreću tražio u životu. Sa jedinstvenim, gotovo dečačkim osmehom na licu, vedar i sa posebnom harizmom, Dejan Milojević je svojim radom i znanjem izmenio svakodnevicu, karijere i živote mnogim košarkašima sa kojima je radio. Među njima je i Rade Zagorac.

Kao neko ko je sa Dejanom Milojevićem radio pet godina, najbolje zna kakav je to bio čovek i stručnjak. Svi će reći "veliki", a Zagorac kaže - zauvek omiljeni trener, idol i prijatelj.

"Naša povezanost počinje 2012. godine. Ona je specifična jer nam je obojici prva - njemu kao glavnom treneru, a meni kao seniorskom igraču", rekao je Zagorac za Mozzart Sport.

Kako bi najbolje opisao svog nekadašnjeg učitelja, mentora i prijatelja, Zagorac je izdvojio dve situacije koje su mu ostale urezane u sećanje i zauvek će pamtiti reči koje mu je čuveni Deki izgovorio - o istini i veri.

Sećanje Svetislava Pešića: Za njega nije bilo izgubljene lopte i duela, sve je postigao velikim radom

Igor Kokoškov: Ne mogu da verujem šta se izdešavalo za 12 sati, juče smo se dopisivali...

"Na tom putu je bilo mnogo priča ali bih izdvojio dve, mada bi i jedna bila dovoljna", rekao je nekadašnji kapiten Mege i nastavio:

"Dakle, 2012. godina, dan kao i svaki drugi. Juniorski trening ujutru kod Viće, pa dva kod Dekija. Prvi je gotov, pa drugi. Sedam na bus iz Zemuna i stižem na Bežaniju. Imao sam vremena tek toliko da ručam, zatvorim oči i krenem nazad. Probudio sam se pet minuta pred početak popodnevnog treninga. U najboljem slučaju kasnim pola sata".

Objasnio je Zagorac šta je zatim uradio i kako se cela situacija završila, kao i zašto je izdvojio baš ovaj detalj...

"Izmišljam prvu stvar koja mi je pala na pamet i šaljem fizioterapeutu poruku od straha: 'Kasniću, imam hroničnu dijareju'. Stižem na trening, kasnim 40 minuta. Novica, Varda i cela ta ekipa sa zadovoljstvom kreću da citiraju šta sam rekao, ne staju. Deki mi prilazi, smeje se, kako se samo Deki smeje i govori reči koje do danas ne blede: 'Sada ću ti reći nešto, a ti se potrudi da nikada ne zaboraviš. U životu ćeš se pronaći u svakavim situacijama. Biće teško i neprijatno, ali zapamti - nikada nemoj da se plašiš istine. Ma koliko teška bila, hrabro stani iza nje'. I nisam se više plašio, zbog Dekija".

Rajaković o poslednjem razgovoru sa Milojem: Sanjao je da postane selektor Srbije

Bobi o Milojeviću: Bio mi je kao stariji brat, hteo sam da ga zovem posle svega da se smejemo

Druga priča koju je podelio za naš sajt podjednako mu je značajna...

"Bilo je to u mojoj pretposlednjoj godini u Partizanu. Životno ubedljivo najteža, bez elana, želje za druženjem, igranjem... Jedna potpuna životna letargija. Dugo se nismo čuli, ali me zove jednog jutra: 'Zovem te samo da ti kažem, ako misliš da niko na svetu više ne veruje u tebe, grešiš. Ja verujem i ja ću uvek da verujem. Ako hoćeš da pričamo, možemo, a ako te smaram, a verujem da te smaram, aj' zdravo".

Rade Zagorac je javljanje za Mozzart Sport želeo da završi sledećim rečima:

"Dvanaest godina kasnije, u večna lovišta putuje moj zauvek omiljeni trener, nekadašnji idol i moj prijatelj. Hvala ti za vrlinu. Najdublje saučešće njegovoj porodici: Nataši, Nikoli i Maši".

Velikani poput Dejana Milojevića nikada neće biti zaboravljeni.