Prandelijev nervni slom za kraj karijere: Bio sam slep, otrovi se dugo gomilaju, a svet prebrzo kreće

Rezultati nisu bili sjajni i negde se i mogla očekivati ostavka Čezarea Prandelija na mesto trenera Fjorentine. Međutim, tek nakon njegovog oproštajnog pisma javnost se šokirala pošto se ispostavilo da je 63-godišnji strateg poslednjih nedelja u Firenci proživljavao pravi košmar.

Bilo je i ranije nagoveštaja da je iskusni trener nezadovoljan. Posle pobede nad Beneventom (4:1), jedine u poslednjih pet kola, rekao je da je “umoran“. Posle Milana se nije ni pojavio na konferenciji za novinare zbog “nagomilane tenzije“. Ali ovakav izliv emocija – na ivici nervnog sloma – niko nije mogao da predvidi.

Čak je i sam klub, uz duboke izraze zahvalnosti na svemu što je uradio, istakao da je ostavku prihvatio “priznajući da razlozi takvog postupke prevazilaze fudbalske okvire“.

Šta se konkretno desilo Prandeliju, nije sasvim jasno, ali nema nikakve sumnje da je bilo traumatično iskustvo.

“Ovo je drugi put da idem iz Fjorentine. Prvi put su tako odlučili drugi, danas je to moja odluka. U svačijem životu, pored divnih stvari, gomila se i otpad, otrov koji te odjednom ispostavi račun za sve“, počeo je Prandeli u emotivnom pismu.

Odlazak trenera koji je lansirao Vlahovića, Viola se nada Inzagiju, De Zerbiju...

Pismu nalik nijednom drugom. Jer nismo navikli da se treneri ovako opraštaju od posla.

“U ovom periodu mog života, našao sam se u apsurdno neprijatnoj situaciji koja mi ne dozvoljava da budem ono što jesam... Verovatno zbog prevelike ljubavi prema ovom gradu, zbog uspomene na lepe trenutke u sportu koji sam živeo, bio sam slep da prepoznam prve znake da nešto nije u redu, da nešto u meni nije na mestu. Poslednjih meseci senka je rasla u meni i promenila moj pogled na svet. Došao sam ovde da dam sve od sebe, ali kad sam shvatio da to više nije moguće otišao sam da odem, za dobrobih svih“.

Odluku je, kako kaže, doneo zbog ogromne odgovornosti koju oseća prema igračima, klubu, najviše prema navijačima. Čak i ako je svestan da bi ovakav potez mogao da znači kraj karijere tokom koje je vodio, između ostalih, Veneciju, Parmu, reprezentaciju Italije, Galatasaraj, Fjorentinu, Đenovu...

“Svestan sam da bi moja trenerska karijera mogla ovde da se završi, ali ne žalim. Ovaj svet u kome sam proveo čitav život više nije za mene. Ne vidim se više u njemu. Svet se kreće brže no što sam mogao da pomislim. Zato verujem da je sada vreme da prestanem da se zavaravam tom brzinom, da stanem i pronađem sebe“.

Još jednom, šta se zaista desilo ne znamo. I možda je i bolje da tako ostane.