Autentični srpski superheroj: Neverovatni Mitar

Doktor Robert Brus Baner je inteligentna, ali povučena, emotivno rezervisana ličnost. Međutim, kad se naljuti, pozeleni, transformiše se u Hulka, dobije nadljudsku snagu i postaje superheroj od koga zaziru zlikovci.

Aleksandar Mitrović nije baš introvertan, ali je van terena miran i porodičan tip, igra “Mafiju“ sa saigračima, verovatno se nervira što ne igra fudbal u Fulamu. Međutim, kada obuče dres Srbije transformiše se u dvoglavu aždaju, dobije nadljudsku snagu i postaje golgeter zbog kojeg protivnički selektori pozelene od zavisti.

Autentični fudbalski superheroj Srbije. Najbolji strelac u istoriji državnog tima. Čovek kojem je dres sa državnim grbom svetinja. Koji kad krene za Beograd sve probleme na klupskom nivou ostavi na pragu kuće u Londonu. To što Rafael Benitez hoće da mu Njukasl igra na kontre ili što Skot Parker hoće da mu Fulam ispadne iz Premijer lige, sve to sigurno smeta Mitroviću, sve do onog trenutka kad istrči na teren u dresu sa četiri ocila i počne da razbacuje rivale kao da su od papira.

Pozivu Dragana Stojkovića Piksija odazvao se usred sezone u kojoj je odigrao 27 utakmica i postigao skromna tri gola. Na tri utakmice na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2022. godine već pet golova.

Međutim, ne bi bilo pošteno Mitrovićev doprinos reprezentaciji ograničiti samo na Piksijev mandat. Mitrović se raspucao još kod Slavoljuba Muslina. I nastavio da rešeta i kod Mladena Krstajića i Ljubiše Tumbakovića. I ovo što sada gledamo nije nikakva novina. Samo dorada. Najfinija. Istovremeno naglasnija.

Verovali ili ne, Mitrović je posle Mundijala 2018. godine odigrao 24 utakmice za reprezentaciju Srbije i postigao – neverovatna 24 gola!

Pride, to što Mitrović donosi ovoj ekipi to se ne može ni dočarati prostim brojkama. Ta energija u igri, ta sposobnost da ponese dvojicu čuvara na leđima, taj osećaj da je sve moguće dok je on na terenu, to jednostavno prevazilazi svaku statistiku.

Onaj lob protiv Irske? Fudbalska perfekcija u trenucima kad smo već počeli da se mirimo sa još jednom propuštenom šansom.

Glava protiv Portugalije? Sirova moć baš kad smo po staroj dobroj navici krenuli da defetizmom sami sebe ograničavamo.

Prvi pogodak protiv Azerbejdžana? Potvrda kvaliteta i poruka da bismo možda mogli da konačno počnemo jedni drugima da verujemo. Onako kao što Dušan Tadić veruje Aleksandru Mitroviću.

“Ronaldinjovski“ gol iz kolena za pobedu u Bakuu? Kolektivno ludilo u potezu. Kvasac za klicu samopouzdanja koja se opet razvija, ma koliko smo je puta do sada gazili kao gnusnu pojavu koja samo čeka da nas razočara.

Jer fudbal je emocija i protiv nje se ne može. Pa kad Mitar posle golova počne da rukom gestikulira da je šašav, hajmo i mi sebi dozvolimo da zajedno pošandrcamo i uplovimo u svet fantazije.

Svet u kome Srbija zna da igra fudbal. I u kome ima svoje superheroje.