INTERVJU – Jedinstveni Nikola Nikić: U karijeri sam imao više sreće nego pameti

Novinarski posao veoma često iziskuje da se potrudite više nego što ste planirali. Naravno, kada imate želju da dođete do nekog sagovornika, mnogo je prepreka koje neočekivano padnu pred vaše noge. Ali nekako, uprkos svemu, kao da se sve odjednom preokrene pa stvari počnu da idu u vašu korist. Pogotovo kada je sagovornik zanimljiv. A od Nikole Nikića zanimljivijeg nema. Čekali smo da sa svojim Bratstvom iz Gračanice, čiji je trener, upiše dobre rezultate, da bi bez problema mogao na onaj svoj specifičan način da podeli ovu priču sa nama.

„Slušaj, mislio sam da ću pre dobiti koronu nego protivnika, a-ha-ha. Bio sam baš u lošoj seriji rezultata, ali evo nekako se okrenu i zaređah sa pobedama“, uz karakterističan i prepoznatljiv smeh počeo je Nikola Nikić razgovor za Mozzart Sport.

Rođen i odrastao u malenom Skugriću, mestu nadomak Modriče, u siromašnoj porodici, i ne sluteći da će koju deceniju kasnije postati čovek koga zna cela Jugoslavija.

„Svi smo mi tako počinjali. Nije to kô u današnje doba, imaju milion zanimacija, mi smo imali samo loptu. Pogotovo mi koji smo odrasli na selu. Po čitav dan si čuvao stoku i ganjao loptu. Ja sam imao jednu kravu, Jagoda se zvala. Roditelji me pošalju da je čuvam, a ja joj svežem noge da se ne može kretati. To mi je bio gol i šutao sam sve vreme po njoj. Naveče, krava od bolova hoće da crkne, a mene stari prutom istuče. Ali moralo se kroz to proći“.

Zanimljivi počeci bavljenja fudbalom, doveli su do toga da Nikola Nikić obuče dres Željezničara 1979. godine.

„Ja sam u Želju došao iz gradačačke Zvijezde. Zvijezda je tada ušla u Republičku ligu, a brčansko Jedinstvo ispalo iz Druge lige. Potrefilo se da smo igrali protiv njih, a njihov trener tad bio Blagoje Bratić. Igrali smo dve utakmice, a ja im dao dva gola, i u Brčkom, i u Gradačcu. Tada je on nazvao Ivicu Osima i preporučio me. Oni iz Želje došli po mene, ja sam tad već imao 23 godine. Moraš u fudbalu imati sreće, a ja sam je imao više nego pameti.“

Semir Tuce: Zvali su me u Dortmund, Madrid... Ali teško se išlo iz Mostara

Međutim, pre dolaska u tim sa Grbavice, Nikić je imao priliku da karijeru nastavi u drugom pravcu.

„Ja sam sa nekih 15-16 godina, preko jednog prijatelja, otišao na probu u Partizan. Prije probe odem u zoološki vrt i uzme seljak, naždere se sladoleda. Dobijem upalu pluća, nisam ni dočekao probu. Možda su mi ti sladoledi i razvili karijeru u ovom pravcu. Mada, ja sam dva-tri dana pre Želje imao ponudu Čelika. Došli su kod mene Preldžić i Talić i hteo sam to da potpišem. Međutim, sutradan dođe Velija Bećirspahić kod mene, kaže mi za Želju i pita: Je li više voliš da ideš u Zenicu Ćirom ili u Rusiju avionom? A ja kô dete nisam nikad ni video avion. I tako odem na probu i ostanem. Uvek sam imao sreće sa tim probama“.

Za Željezničar je sa prekidima igrao čak devet godina. U periodu otkako je stigao u klub pa sve do polufinala Kupa UEFA 1985. godine protiv mađarskog Videotona, odigrao je preko 130 utakmica i postigao 32 pogotka.

„U to vreme, Željo je posle ove velike četvorke bio najpopularniji klub u Jugoslaviji. Odlazak u Želju je bila jedna od mojih najboljih odluka. Te godine Ivica Osim se vratio iz Strazbura i pravio tu neku ekipu. Opet kažem, imao sam dosta sreće. Predsednik sportskog društva je tada bio Rizo Selmanagić, direktor UPI-ja. Tad je bilo: Tito, ambasador i direktor UPI-ja. Tri možda i najveće ličnosti u Jugoslaviji. On je imao vezu tad sa predsednikom Zvijezde iz Gradačca. Nekako se sve potrefilo, a to me i pratilo kroz moju karijeru. Imao sam tad u Želji strašne stručnjake i majstore. Ivica Osim, Mišo Smajlović, Čiko Radović. Posle došao Škija Katalinski. Sve legende. Tako da je taj potez prelaska u Želju, najbolji u mojoj karijeri“, prepričava Nikić period u Želji i priseća se svog debija.

„Nisam baš siguran, ali čini mi se da je moja prva utakmica bila protiv banjalučkog Borca. Igrao sam prednjeg veznog, ne znam ni što me tu Švabo stavio. Čini mi se da smo dobili sa 2:0, ali je Borac tad imao sjajnu ekipu. Bio Bilbija, Špica, Abid Kovačević, Kime Marjanović. Ekipa, ne daj ti bože“.

A i Željina ekipa je birvaktile bila, Nikićevim rečnikom, ne daj ti Bože.

„Željo je kroz istoriju imao fantastičnih igrača. Pa ona generacija prije nas, samo kad kažeš imena naježiš se. Duspara, Gašić, Smajlović, Osim. Pa to je strašni sud. Kô Mančester Junajted. Tako isto i naša generacija. Švabo nas je tako dobro posložio. Najveći uspeh trenera je kada zna na koje mesto staviti kojeg igrača. Tako nas je dobro uklopio. Bili smo jako dobri, mogao bi ih 15 nabrojati. Baždarević, Škoro, Paprica, Mihajlović, pa Berjan, Saračević, Komšić. Ma znaš kako, mi smo bili tim. I to je uvek Švabo govorio. Da je tim najbitniji. Sećam se, jednu sezonu kod nas ja budem strelac ekipe, drugu Bahtić, treću Škoro. Uvek je neki pojedinac znao da iskoči".

Pečat brzonogog ofanzivca Željezničara bio je vidljiv u utakmicama protiv “većih“ ekipa. Specijalnost su mu bili golovi timovima iz velike četvorke, a pogotovo nadahnut je bio protiv Crvene zvezde.

„Uvek sam volio velike utakmice i uvek sam davao golove na tim utakmicama. Najupečatljivija mi je ostala utakmica protiv Zvezde na Grbavici, kada smo ih dobili sa 3:0. To je 1989. godine i ekipa koja je kasnije postala svetski prvak. Savićević, Prosinečki, Pančev, Stojković. Bože ti sačuvaj i sakloni kakva je to ekipa bila. Mi smo igrali sa decom i ja sam dao dva gola. To mi je ostalo u sećanju“.

U toj utakmici, između Željezničara i Videotona, svakom navijaču Plavih ostaće duboko uklesana u pamćenje, jer je njihov tim, nažalost, eliminisan iz polufinala Kupa UEFA. Prilika da se u velikom finalu snage odmere sa velikim Real Madridom. Ipak, sreća nije bila na strani Želje. Nikola Nikić nije zaigrao na toj utakmici jer je, neposredno pre toga u zimskom prelaznom roku, prešao u grčki Aris.

„Ja sam posle utakmice sa Krajovom, kad smo ih dobili sa 4:0, otišao u Grčku i nažalost nisam igrao. Možda sam tu i pogrešio, možda sam trebao ostati. Da stvar bude gora, Radmilo Mihajlović nije igrao zbog žutih kartona. Da smo nas dvojica igrali, pobedili bi ih sigurno. Cela Jugoslavija je bila u suzama. Žao mi je što nisam igrao tada“.

Specifičnog izgleda, ponašanja, karaktera, Nikola Nikić bio je miljenik javnosti u tadašnjoj Jugoslaviji, a pamte ga i po specifičnim nadimcima.

„Zvali su me Guto, zgurim se i trčim. Zvali su me i Fićo i Folcika. Zvali su me i Džordž Best, ali to je bilo ranije. Igrali su, čini mi se, Mančester Junajted i Benfika. Tada u mom selu bio jedan televizor ukupno i nas se 50 skupi da gleda utakmicu. I tad su me prozvali Best, dok sam igrao u nižim ligama. Meni srce ogromno."

Iako se u mnogo navrata činilo da na zelenom terenu ne preza ni od čega i da se ne boji nijednog protivnika, ipak stvari su bile mnogo drugačije. Dobre igre proizilazile su iz velike treme, a velika trema nekada je prelazila u loše igre. Posebno se to odnosi na utakmice protiv Napretka u Kruševcu i Veleža.

„Joj, tu sam bio katastrofalan. Gubili smo 3:0 na poluvremenu i ja sam tražio izmenu jer sam slabo igrao. Bio sam tremaroš. Znao sam ovim svojim da govorim da me pre utakmice neko našamara, da mi malo krv proradi. Bio sam nekakav malokrvan i voleo sam kad me neko udara na utakmici, pa me naljuti, pa ja onda driblam i svoje i njihove, pojma nemam gde udaram. Sećam se isto finala kupa protiv Veleža kad smo izgubili. Bili smo na onoj Kuli u Beogradu i tad se proizveli oni Fruktalovi sokovi. Ja sam ti popio 50 tih malih sokova, nisam mogô da maknem, majko moja. Tražio sam tad izmenu, ali Švabo nije hteo da me menja. Tu sam odigrao katastrofalnu utakmicu“.

INTERVJU – Predrag Pašić, inspiracija Erika Kantone: Viskijem protiv najboljeg beka sveta

I dan danas, u javnosti bivše Jugoslavije prepričavaju se anegdote koje su tada vladale u Željinoj svlačionici. Pogotovo u odnosu između Nikića i legendarnog trenera Plavih Ivice Osima.

„Sećam se, koliko puta je nešto govorio meni i Fići Bahtiću, a mi mu odgovorimo: 'Mi mislili'. Kaže on: 'Nemojte samo vas dvojica misliti, kad god ste mislili, bilo je opasno po naš gol'. Pitam ga ja rekô šta onda da radimo? Kaže: 'Upravi tamo u šesnaesterac', a-ha-ha. Sećam se utakmice u Rusiji, igrali smo pod reflektorima, a ja seljak nikad ih nisam video. Pogledam gore, zamažu mi se oči i ne vidim ništa. Krenem ševati, izgubim dve lopte i primimo dva gola. Pita me Švabo u svlačionici na poluvremenu: 'Šta sam ja bolan tebi rekô?' Ja kažem: 'Šefe, rekli ste da čuvam prostor, ali niste mi rekli koji je broj?' Kaže Švabo pomoćniku: 'Boro, vodi ovu budalu pod tuš.' Bio tad neki igrač Prostoro, tako nešto. Međutim, ništa ja slušao nisam , je*i ga.“

Krenuvši u nastavak karijere iz malenog mesta u BiH, Sarajevo je na njega ostavilo poseban utisak, koji, kako kaže, i danas ima dušu i poseban šmek.

„Celo Sarajevo je imalo neku specifičnu dušu, u to vreme. Sećam se, bili mi jednom u karantinu dole na Ilidži. Posle ručka, otišli u šetnju i ovi moji mangupi iz ekipe preskaču šine i počeo i ja. Pita me doktor Hamo: 'Što ti Nidžo preskačeš?' A meni rekli da ima struje. Kaže doktor. E trebô sam ja tebe bolje pregledati pre nego što si došao“, u specifičnom smehu priča Nikić i nastavlja anegdote iz tog perioda.

„Igrali mi neku utakmicu i ja sam pre nešto lupetao o utakmici, i to je neko čuo, sećam se da je veliki naslov izašao u tadašnjem Oslobođenju. I stavi mene Švabo na klupu. Ja se obukao kô kosmonaut, bilo je baš hladno. I samo što je počela utakmica, navijači krenuli da pevaju: Hoćemo Nikolu, hoćemo Nikolu. I kaže meni Švabo u trećoj minuti da idem na zagrijavanje. I zagrijavao se ja celu utakmicu, kad negde minut do kraja on mene zove. Ja se raspremio da uđem, kaže on meni: Idi na tribine, vidiš da te traže. I ne uđem ja nikako tad“.

Prisetio se Nikić gde mu je i protiv koga bilo najteže igrati.

„Najrasterećenije smo igrali protiv Dinama, Zvezde, Hajduka, Partizana i Sarajeva. Teško nam je bilo igrati u Ljubljani, Rijeci, Tuzli, Zenici. Tu smo se kilavili baš. Sećam se da je u Rijeci igrao Nikica Cukrov. Kakav je to igrač bio. Em je nabijen, em je jak. Pa Damir Desnica. Strašni sud. Teško mi je bilo igrati i protiv Mileta Jovina, a sećam se da je bio jedan Milošević u Radničkom iz Niša. On kad te udari u prvoj minuti, ne smeš više da pomisliš da primiš loptu. Lakše mi je bilo igrati protiv ovih većih. Jer ja mali, zguren, nikakav, a brz. Proletim kao šilo.“

INTERVJU – Husref Musemić: Na Pašićeve i Mrkeline centaršuteve mogao sam žmureći da dajem golove

Kad se uzmu u obzir i igrački, ali i trenerski dani Nikole Nikića, jedno je sigurno. Nije kao drugi. Specifičan, poseban i drugačiji od drugih.

„Ostali su imali pameti, ja nisam, a-ha-ha. Znaš po čemu sam se izdvajao od drugih? Ja nisam prošao ni petliće, ni pionire, ni kadete, ni juniore. Ništa. Počeo igrati sa 15 godina za svoje selo, Skugrić. Znaš šta znači kad ne prođeš ništa fudbalsko do 15 godina. Dalje. Nikola Nikić je išao u gimnaziju sedam godina. Ostali su normalno išli četiri. Mnogo mi je pomoglo i to što sam ja od svoje osme godine, konstantno vozio biciklo, prelazio kilometre i kilometre. Mi smo u klubu svakih šest meseci imali one ljekarske preglede i bio onaj stajaći bicikl. Ja kad se popnem, ne možeš ti mene skinuti sa njega. Doktori me molili da siđem. To mi je valjalo, imao sam kokošija prsa, a noge bile strašni sud. Mogao sam trčati kao cuko“.

Iz Željezničara je svoj fudbalski put nastavio u Grčkoj.

„Prvo sam otišao u Egaleo. Tamo sam proveo šest meseci, i onda otišao u Aris, gde sam ostao dve godine, i onda u Paok godinu dana. U Arisu sam igrao fenomenalno. Znaš kako su govorili tad? Zevs, Nikos Galis pa Nikola Nikić. I voleli su me. Zanimljivo je da me je publika volela gde god sam igrao. Od mog sela, pa do Grčke. I novinari su me voleli. Iz tog perioda pamtim igrača koji mi je bio kapiten. Dinos Kujs. Strašan momak i igrač. Grci su kao narod isti mi. Original mi. Svađaju se, vole klub, pravi zafrkanti“, priča Nikić o tom periodu i priseća se anegdota.

„Dobio sam dvoje dece u Grčkoj, rođeni u istoj godini, a nisu blizanci. To samo ja mogu. Sećam se jedne utakmice. Mi smo izgubili, a tu su navijači opasni. Ne praštaju poraze. Tad je sa mnom u klubu bio Dika Stojanović. I naredni trening, preskočili navijači ogradu i prekinuli nam trening, krenuli nas ganjati po terenu. Ja sam se prepô bio, utrnuo od straha. I sakrijem se Diki Stojanoviću među noge, u njemu bilo dva metra. Međutim, oni dođoše do nas i kažu da samo nas dvojicu neće dirati i da nama ne smije niko ništa jer smo najbolji. Eto koliko su nas poštovali“.

Međutim, nekoliko godina u Grčkoj doveli su do toga da se posluša srce. Povratak u Želju.

„Tada je bila jako mlada ekipa. Bili su tu Suvad Katana, Amar Osim, Rade Bogdanović, Simo Krunić... I tada kad sam se vratio, odjeknulo je to u našoj ligi. Gde smo god igrali, ljudi su mi skandirali i prihvatili me. Dobro sam igrao protiv velikih klubova. Zvezda mi je baš ležala. Valjda što sam kao mali navijao za Partizan, pa sam bio motivisan. I u Grčkoj isto tako. Protiv Olimpijakosa, Panatinaikosa, Paoka i Aeka sam redovno zabijao golove. Nekako sam imao tu neku ludu sreću ili sposobnost, šta li je“.

Nikola Nikić nikada nije krio da mu je idol bio Dragan Džajić.

„Džaja mi je bio idol. Kad sam ševao protivničke igrače na utakmici sve sam govorio Džajić, Džajić, ide Džajić. Pre dve godine smo bili u Banjaluci. Bila je proslava povodom rođendana Fudbalskog saveza Republike Srpske. Došlo je mnogo velikih ličnosti, a između ostalih Džaja je dobio neku nagradu. I on tad prvo ode kod žene, poljubi je i pravac prema meni. Ja seo u neki ćošak, šćućurio se, i on fino priđe zagrli me i kaže: 'Majstore, kako si?' Noge su mi se odsekle. U povratku nisam otišao kući u Modriču, nego u kontra smeru. Veze nisam imao gde idem od uzbuđenja“.

Da priča o Nikićevoj posebnosti ima smisla, dovoljna je i činjenica da su on i njegov sin Branislav drže jedan zanimljiv rekord u fudbalskom svetu.

„Ne znam da li je igre u svetu zabeleženo da su otac i sin igrali u četiri ista kluba. U Modriči, Zvijezdi iz Gradačca, Čeliku iz Zenice i Arisu. Ne znam, mene to prati da se izdvajam od ostalih i džaba.“

Kada razgovarate sa Nikolom Nikićem, morate biti svesni da će razgovor potrajati, a u isto vreme da će proći u sekundi. I da ćete pući od smeha. Prepun anegdota, živopisan, zanimljiv.

„Prvi put kad sam išao u avionom za Moskvu, kupili mi neke Šimi cipele na Baščaršiji. Joj one me nažuljale u avionu, a onaj pritisak neki, ja pitao mogu li prozor otvoriti, a-ha-ha. Govorili mi tad da je avion došao iz Sibira i da su prozori smrzli. Ja blenuo u njih i klimam glavom. E, to su oni sarajevski mangupi. Stjuardesa ide i služi nam jelo, a Bahtić se hvata za novčanik kao da će da plati, a ja seljak veze nemam, govorim: Ne, ne, ja plaćam, moram častiti. Svi u avionu padoše od smeha. Još kad sam tek došao, nosio nekakve tregere, pa mi ih sakrivali. Imao jednom neku povredu, prepona čini mi se. I dade meni Nenad Starovlah kremu neku da mažem. Ona peče ne daj ti bože, a on mi reče da stavim pod vodu. To je kao vulkan, vrištao sam kroz celu svlačionicu. Ništa to nije bilo zlonamerno. Bili smo klapa prava. Na primer, Haris Škoro je bio velemajstor za poker. I igrali smo u pare, sve nam je pouzimao. Ja nikad nisam znao da odbijem, a on me opelješi“ u dahu priča Nikić i nastavlja o zanimljivim situacijama iz tog perioda.

„Tad kad smo putovali u Moskvu, mene nažuljale cipele i ja kiselio noge u nekoj kadi. Obujem papuče, a ovi moji me zovu i kažu mi da me traži ambasador. Ja nisam znao ni ko je ni šta je ambasador. Ja zavrnem trenerku i u japankama, bos. Isto neki đilkoš. Sala je duga kao fudbalski teren, oni vojnici sa dugim kapama i puškama mirno stoje i napravili špalir. Čovek prilazi pruža mi ruku i govori: Gde si Kalaune, kako mi je stari Kalaun Ilija? Ja se umalo nisam onesvestio. Pazi, ambasador u Rusiji prilazi meni, ja bos, zavrnuo trenerku u japankama, zguren, bože ti sačuvaj. Ovi moji ne veruju. Međutim, to je bio čovek koji je rodom iz Gradačca i koji je znao mog oca Iliju. Zagrli me čovek, meni se noge odsekle. Tad sam bio kô Tito. I vičem ja ovim svojim: 'E, vidite li sad jesam li papak, sad ćete vi meni da stojite mirno.' Uh, jesam ih tu dobio. To je ta neka moja luda sreća“.

INTERVJU – Rade Bogdanović: Kako mi je zbog Japanaca propao dogovor s Van Galom

Junak naše priče nam je sa svog aspekta otkrio razlike između tadašnjeg i sadašnjeg fudbala.

„Najveća razlika je da je fudbal izgubio onu čar i ono srce. Sve se pretvorilo u novac. Isto kao što su probali sa ovom Super ligom. Njih 15 napravilo, a ove ostale kô šiša. Ma nemoj. To je strahota. Nekada se igralo sa više duše. Svaki stadion je bio pun kao šibica. Ne kažem to samo ja, nego i dosta igrača iz tog perioda kada smo igrali. Sad kažu: Imao je 50 dodira sa loptom i dao je gol. I dive se. Pa šta će ti 50 dodira kukavče crni? Mislim da to preterano dodavanje gura fudbal unazad.“

Koliko bi u današnjem fudbalu vredio Nikola Nikić?

„Pa vredio bih dosta, sigurno. Ne samo ja, nego mnogo tadašnjih igrača, u odnosu na ove današnje budalaste cene. Mada, ne bih se menjao nizašta, u odnosu na ovo što sam proživio u fudbalu i mojoj karijeri. Pa skoro sam dobio osmo unuče. 11. Maj u 11 sati i 11 minuta. Biće jedanaestica i naslediće neko Nikolu Nikića“.

Nakon fudbalske karijere nastavio je trenerskim putem. Pokušava da svoje znanje prenese igračima, ali isto tako svestan je problema sa kojima se današnji moderni fudbal susreće.

„Svako ima svoj sistem rada, ali ja sam iz te stare garde trenera. Mi smo se danas pretvorili u to da imamo više čunjeva, prepreka, štapova nego onoga što treba. Zvao me jednom Meša Baždarević i kaže: 'Moj Nidžo, imam jednog pomoćnika, dva kombija opreme i rekvizita on natrpa. Dva kombija. Pa jedno igralište je malo dok on to sve poreda.' Možda sam staromodan, ali ja više radim po onom principu u kojem sam ja učio. Da nađeš igraču mesto gde treba da bude, a ne da izmišljam toplu vodu. To je isto kao da date Nikoli Nikiću da vodi biznis. Pa ja imao kafanu u Modriči i jedini sam u istoriji kojem je ta kafana propala. To vam sve govori. Teško je kod nas biti trener. Ja imam sreće, sad sam dole u Bratstvu iz Gračanice, Prva liga Federacije BiH, i gradonačelnik Nusret Helić mnogo voli fudbal. Ja izgubim osam utakmica zaredom i on me ne smeni. Evo sad zaredah pet pobeda, a-ha-ha. Malo je takvih ljudi u fudbalu, zato je trenerski posao kod nas težak“.

Kada se ime Nikola Nikića spomene bilo gde, loše reči neće biti. Sasvim sigurno. Biografija prepuna dobrih utakmica, golova, priča, anegdota, šala na svoj račun. Ne može to svako. Na kraju krajeva, zato je Nikić i jedan od najzanimljivih fudbalera koji su kročili na jugoslovenske terene.

„To je moja najveća pobeda i bogatstvo. Pa evo vaše kolege novinari, niko nikada nije ružnu reč napisao o meni, a znamo kako nekad znate biti opasni. Valjda što sam ja iskren, pošten, volim da se šalim na svoj račun, ne uvijam, kažem kako jeste. Šta ću, takav sam i biću takav. Zato me valjda svugde narod i poštuje i voli. Zbog toga sam mnogo srećan“, završio je Nikola Nikić, a srećni smo i mi što smo imali priliku da vodimo ugodan, zanimljiv i razgovor prepun smeha sa fudbalerom kojeg bivša Jugoslavija i te kako pamti.