MOZZART ANALIZZA: Sistem je scenario, ali i dalje moraš da imaš glumce da ga odigraju
.webp.webp)
Vreme čitanja: 7min | pon. 28.09.26. | 08:17
Ideja je bila tu, kvalitet ne uvek
Protiv Grčke sami sebi smo zadali veliki hendikep već početnim izborom igrača. Tada je savršeno odgovarala misao Džonatana Vilsona da su igrači taktika. Ne zato što selektor nije imao ideju, već zato što profil igrača nije odgovarao ulogama koje je od njih tražio. Kada početna tačka nije dobra, ni sama ideja ne može da zaživi.
Protiv Holandije je situacija bila znatno bolja. Daleko od savršenog, ali su plan i profili igrača ovoga puta bili usklađeni. To je Srbiji dalo daleko veću šansu da sprovede ono što je Paunović želeo da vidi na terenu. Poraz ovoga puta nije bio prvenstveno posledica same ideje, već manjka individualnog kvaliteta u pojedinim ulogama, a posebno nakon izmena. Kao što je jednom rekao Arigo Saki: "Sistem je scenario, ali su vam i dalje potrebni glumci koji mogu da ga odigraju."
Izabrane vesti
IGRA BEZ LOPTE
Na prvi pogled Srbija je izašla u pomalo neobičnoj postavi, bez klasičnog levog krila. Međutim, mnogo važnije od početne formacije bilo je kako se tim ponašao u različitim fazama igre. U modernom fudbalu razlika između napadačke i defanzivne strukture često je ogromna. Ekipa se može braniti u jednoj, a napadati u potpuno drugoj formaciji.
Protiv Grčke Srbija je bez lopte uglavnom branila sa četvoricom pozadi, da bi u posedu prelazila na trojicu u poslednjoj liniji. Protiv Holandije Veljko Paunović je promenio upravo taj mehanizam. Ovoga puta ekipa je najveći deo utakmice bez lopte provodila u formaciji 5-4-1, uz povremeni prelazak u uži 5-2-3 kada bi izašla u nešto viši presing. Tek po osvojenoj lopti dolazilo je do transformacije u drugačiju napadačku strukturu.
Prva velika razlika bila je na desnoj strani odbrane. Za razliku od meča protiv Grčke, Srbija je ovoga puta imala prirodnog desnog beka Kostu Nedeljkovića na poziciji desnog beka, umesto štopera koji je branio taj prostor (Nikola Simić). Protiv brzih i direktnih krila takav profil igrača pravi ogromnu razliku. Potreban vam je neko ko može da odgovori tim zahtevima u otvorenom prostoru. Nedeljković je u jednoj situaciji izgubio korak sa svojim čuvarem, ali je tokom većeg dela utakmice uspevao da zatvori svoju stranu i održi stabilnost poslednje linije.
Ispred odbrane tandem Aleksandar Stanković – Saša Lukić delovao je daleko kompatibilnije i defanzivno uravnoteženije od tandema Nemanja Maksimović – Sergej Milinković Savić protiv Grčke. Jedan donosi energiju i pokriva veliki prostor, drugi kvalitet u organizaciji igre iz nižih zona, ali obojica mogu da iznesu fizički intenzitet ovakvog nivoa.
IGRA SA LOPTOM
U posedu je Paunović pokazao nekoliko zanimljivih mehanizama. Jedan od njih bio je oslobađanje Strahinje Pavlovića.
Njegove najveće vrline nikada nisu bile isključivo defanzivne. Pavlović je štoper koji voli da nosi loptu i napada prostor ispred sebe. Zato je Srbija u pojedinim fazama spuštala Stankovića ili Nedeljkovića u poslednju liniju, formirajući trojicu pozadi bez Pavlovića. Tako su Srđan Babić, Nemanja Gudelj i jedan od pomenute dvojice činili poslednju liniju, dok je Lukić ostajao ispred njih kao dodatno osiguranje. Pavlović je za to vreme dobijao slobodu da izađe više i iskoristi svoju progresiju sa loptom. Nije svaki izlazak doneo konkretnu opasnost, ali je ideja nekoliko puta jasno pokazala svoj potencijal.
To nije bila jedina uloga koja je bolje odgovarala profilu igrača.
Pošto su Stanković i Lukić preuzeli odgovornost ispred poslednje linije, Sergej Milinković Savić dobio je znatno slobodniju ulogu između linija. Manje je energije trošio na zaštitu centralnog prostora i defanzivne zadatke, a više je mogao da učestvuje u tranziciji nakon osvajanja lopte. Upravo iz tih situacija Srbija je nekoliko puta ozbiljno zapretila, koristeći Sergejevu sposobnost da jednim progresivnim dodavanjem izbaci saigrače u prostor. Aleksa Terzić je upravo na toj strani napadao dubinu, iako se može raspravljati koliko je uspeo da izvuče iz tih situacija. Mehanizam je, međutim, postojao.
Sličan princip viđen je i na desnoj strani. Andrija Živković je često ulazio u poluprostor, ostavljajući Nedeljkoviću prostor za preklapanja i širinu, ali znatno ređe nego na levoj strani.
Iako je Holandija bila bolji tim, a i dalje postoji mnogo prostora za napredak, jedan pozitivan trend teško je osporiti.
Protiv Grčke i Holandije Srbija je kreirala po četiri velike prilike i ukupno 2,83 očekivana gola (1,41 xG protiv Holandije, 1,42 protiv Grčke). Za poređenje, u prethodnoj Ligi nacija prosečno je stvarala 1,6 velikih prilika po utakmici, na Evropskom prvenstvu svega jednu, dok je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo taj broj iznosio 2,4. Ipak, treba istaći da su u tom ciklusu nosioci te statistike bile utakmice protiv autsajdera poput Letonije i Andore. Po utakmicama kod Dragana Stojkovića Piksija, barem onim poslednjim, to je izgledalo ovako: Engleska - 0,02, Albanija - 0,35, Austrija - 0,25, Danska - 0,48, Španija - 0,56...
Uzorak je i dalje mali i prerano je donositi konačne zaključke. Ipak, ako se u obzir uzme kvalitet protivnika, teško je ignorisati da Srbija u poslednja dva meča stvara više kvalitetnih prilika nego što je to bio slučaj u prethodnim ciklusima.
KVALITET IGRAČA I ODABIR PROFILA
Na kraju je utakmicu odlučio kvalitet igrača.
Ideja je ovoga puta uglavnom funkcionisala. Međutim, protiv reprezentacije poput Holandije razlika se često pravi u kvalitetu pojedinaca i njihovoj sposobnosti da odgovore zahtevima određene uloge. Tek nakon treće i četvrte izmene postalo je jasno koliko su pojedine pozicije zavisile od profila igrača koji su ih obavljali. Do tada je Srbija uglavnom držala strukturu, ali je izlaskom Koste Nedeljkovića i Aleksandra Stankovića desna strana postala znatno ranjivija.
Nedeljković je donosio brzinu i mogućnost da ispravi situacije u otvorenom prostoru. Strahinja Eraković je ušao u ulogu koja mu jednostavno ne odgovara. Protiv fizički dominantnog i direktnog Rubena van Bomela ostajao je u prostoru jedan na jedan, gde nije mogao da odgovori zahtevima takvog duela.
Ni promena ispred njega nije pomogla. Aleksandar Stanković je profil veznog igrača koji čuva strukturu i zatvara prostor. Nemanja Maksimović je drugačiji tip igrača. Prirodnije mu je da izlazi u pritisak, što ostavlja više prostora iza njegovih leđa. Kada su obe promene došle u isto vreme, Holandija je mnogo lakše dolazila do ulazaka preko naše desne strane.
Nedostatak kvaliteta i taktičke prilagodljivosti bio je očigledan i u drugim zonama terena. Dejan Joveljić nije uspeo da se adaptira na ritam i intenzitet ovakve utakmice, dok je Aleksa Terzić pokazao tehničko-taktičke limite u obe faze igre. Kada na to dodamo izostanak nosilaca poput Nikole Milenkovića i Dušana Vlahovića – igrača koji donose kvalitet i automatski podižu plafon cele ekipe – jasno je da trenutni kadar ima previše rupa da bi sistem funkcionisao bez pada u igri.
Ovi primeri nas dovode do ključnog zaključka: reprezentacija ne sme da se zadovolji postojećim stanjem i rotiranjem istih imena. Ona mora da funkcioniše kao živi organizam koji je u stanju stalne evolucije. Ukoliko postoji kvalitetnije, ili čak samo profilno prikladnije rešenje za određenu ulogu, taj igrač mora dobiti prednost, bez obzira na stare zasluge.
Ovo je posebno kritično za naciju sa našim resursima, gde razumevanje razvojnog potencijala igrača mora biti osnova selekcije. Kod mlađih fudbalera s pravom možemo očekivati ubrzan razvoj i ogroman iskorak u periodu od samo šest do dvanaest meseci. Sa druge strane, stariji igrači su već dostigli svoj tehnički i fizički zenit. Kod njih ne samo da više nema prostora za napredak, već je realnost stagnacija ili čak postepeni pad u igri. Srbija jednostavno nema luksuz da predugo troši vreme i minute na igrače čiji je plafon odavno poznat, ukoliko zaista želi da podigne kvalitet i napravi iskorak na najkritičnijim pozicijama.
To nas direktno dovodi do ključnog pitanja za budućnost selekcije: šta zapravo treba da bude glavni kriterijum?
Da li to treba da bude isključivo goli broj odigranih minuta u klubu, ili moramo više da vrednujemo taktički profil, individualni kvalitet i intenzitet tih minuta?
U tom kontekstu, nije preterano zaključiti da je, strogo igrački gledano, Srbiji upravo Ognjen Mimović nedostajao više nego većina igrača prošle večeri. Protiv Engleske i u prijateljskoj utakmici sa Španijom ostavio je veoma dobar utisak, uz profil koji se gotovo idealno uklapa u zahteve te uloge. Ipak, pošto trenutno ne igra za Fenerbahče, nije dobio poziv.
Sa druge strane, Strahinja Eraković ima minutažu. Međutim, već mesecima igra u možda najslabijoj formi karijere, što je još jednom potvrdio protiv Holandije.
Sličan je slučaj i sa Nemanjom Maksimovićem. On igra redovno, ali u ligi u kojoj je intenzitet utakmica verovatno niži od treninga mnogih klubova iz liga petice. Kada su Eraković i Maksimović ušli u igru, obojica su ostala ispod nivoa koji je utakmica ovakvog intenziteta zahtevala.
Za reprezentaciju poput naše, sa znatno manjim izborom igrača od najvećih evropskih selekcija, minutaža ne može da bude jedini kriterijum. Ovi primeri pokazuju zašto je možda vreme da preispitamo šta zapravo vrednujemo.
Pogled na Grčku nudi dobar kontraargument. Kostas Cimikas u reprezentativnu pauzu ušao je sa svega 66 minuta u klubu, ali je protiv Srbije upisao asistenciju za pobedu, a zatim odigrao još jednu veoma kvalitetnu utakmicu protiv Nemačke. Broj minuta nije cela priča. Jednako je važno u kakvom okruženju igrač svakodnevno trenira i na kom nivou radi.
Naravno, u idealnom svetu svi reprezentativci igrali bi po 90 minuta iz nedelje u nedelju. Ali fudbal retko funkcioniše idealno. Nekada profil igrača mora da ima prednost nad samom minutažom, a poziv u reprezentaciju može da bude upravo ono što je igraču potrebno da vrati samopouzdanje i uhvati zalet.
ZAKLJUČAK
Protiv Holandije Srbija nije izgubila zbog ideje. Izgubila je zato što protiv reprezentacija ovog kvaliteta dobra organizacija sama po sebi nije dovoljna. Kada se utakmica lomi, razliku prave kvalitet igrača i njihova sposobnost da odgovore ulozi koju imaju.
Upravo zato ovaj poraz može da bude koristan. Pokazao je da Srbija može da izgleda organizovanije nego protiv Grčke, ali i gde trenutno leže najveća ograničenja ovog tima. Kao i svaki sistem, i ovaj će vremenom trpeti korekcije. Međutim, posle ove dve utakmice deluje da je kvalitet i izbor profila igrača trenutno mnogo veći prioritet od same evolucije ideje.
Piše: Kristijan PLAZONJA, fudbalski skaut i analitičar