Goodbye Tokyo: Ništa bakšiš, ništa cigara, ništa navigacija... I volonteri kao atletičari

Gase se svetla, pomeraju stolovi, skidaju papiri, čiste podovi... Pres centar je ostao potpuno prazan, kada su volonteri u nedelju uveče ispratili iz dvorane i poslednju novinarsku ekipu. „Čestitamo vam na zlatu vaterpolista“, poručili su za kraj veoma raspoloženi Japanci na odličnom engleskom jeziku. Spuštena je zavesa na 32. Olimpijske igre, koje će ostati zauvek upamćene kao posebne. Dugo su šetale na ivici provalije, ali su preživele. Neizvesnost, isčekivanje, kritike, proteste... Svega je bilo u glavnom gradu Japana, ali je sport na kraju odneo veliku pobedu!

Sigurno će slike sa maskama sa ovog takmičenja biti čudne nekim novim generacijama u budućnosti, ali najbitnije je da nije došlo do scenarija od kog su mnogi strahovali – potpunog otkazivanja. Da li je organizacija bila savršena? Daleko od toga. Ali, kad se sve sabere i oduzme, treba domaćinu zahvaliti. Mnogi na njihovom mestu ne bi uspeli ili ne bi ni probali.

LJUBAZNI SU, NEKAD I PREVIŠE

Njihova specifična tradicija je u ovakvim uslovima, nametnutim zbog kovida-19, bila presudna da sve na kraju manje-više prođe u najboljem redu. Držali su se pravila i nisu odstupali, što je nekada bilo i previše naporno. Ali oni ne znaju drugačije. Greške koje su pravili u organizaciji ostaće verovatno u senci njihove ljubaznosti, koja je nekad umela da bude i preterana.

Čak 10.000 volontera se pobrinulo da sportisti, novinari i svi ostali članovi olimpijskih timova dobiju odgovore na sva pitanja. Nekad se do njih dolazilo težim putem zbog neznanja engleskog jezika, nekad lakšim. Ali svako je imao želju da pomogne. Dok su stajali po ulicama, parkinzima ili na ulazima hala, nije im smetala ni temperatura od 35 stepeni, ni visoka vlažnost vazduha, ni jaka kiša poslednjih dana... Svako bi uputio pozdrave glavom, zahvalio, pitao šta vam treba. Takav odnos mnogi ne mogu da zamisle pa ni u sopstvenoj zgradi.

Ako vas ne razumeju ili ne znaju da objasne ono što vas zanima, odmah bi potrčali do kolege koji može da pomogne. O da, potrčali! Sa svih strana, često i bez potrebe, trčali su da bi ispunili svoju dužnost. Ne znaju da vam kažu gde je autobuska stanica za vašu liniju – trče do tog mesta i pokazuju rukom. Ništa im nije bilo teško... Ali ukoliko zakasnite samo sekund na stajalište i vozač vas vidi, neće otvoriti vrata, jer to prosto nije po pravilima. On mora da krene onda kad mu je zakazano. Nema onog srpskog: „Majstore, ajde otvori“.

SPREMITE MAPE NA TELEFONU U TAKSIJU

Iz taksija (©Miljana Rogač)

Upravo je prevoz jedan od segmenata koji je mnogo otežao rad na Olimpijskim igrama. Svim učesnicima je bilo dozvoljeno samo korišćenje vozila namenjenih za te potrebe. Olimpijska traka nije postojala na ulicama Tokija – kako su objasnili zbog – toga što je veći deo stanovništa bio protiv održavanja Olimpijskih igara. Upadanje u ogromne gužve je bilo redovno... Veliki grad, a razdaljina između svake hale ogromna. A čak i kada nije mnogo udaljeno, stajanje na svakoj praznoj olimpijskoj stanici je trajalo po desetak minuta, a usput su semafori toliko dugo držali crveno svetlo, da se dešavalo da osam kilometara prelazite sat vremena.

Sve je to dodatno umaralo mnogobrojne predstavnike medija, koji su u toku dana pokušavali da isprate pet događaja, ali im se dešavalo da „poljube vrata“ na tri od pet. Neki autobusi su išli na sat ili čak dva vremena razmaka, što je baš komplikovalo situaciju. A dešavalo se i da budu toliko popunjeni, da su novinari i fotoreporteri sedeli jedni drugima na glavama, iako je distanca bila obavezna.

Vozači nisu baš bili spretni, pogotovo u olimpijskim taksi vozilima. Ako ne spremite da pokažete na mapama destinaciju na koju idete, onda ne vredi ni da ulazite u vozilo. A čak i kad im sve pokažete, pa i adresu hale na japanskom, postoji mogućnost da pet puta promaše ulicu i dovezu vas 30 minuta kasnije. Pojedini vozači delovali su kao da uopšte ne poznaju Tokio. Dešavalo se da tri puta u toku vožnje parkiraju kola, izađu i odu do kolega da pitaju za pomoć. Ispred sebe su držali po tri navigacije, ali to nije garantovalo da ćete doći na pravo mesto u pravo vreme. U tim trenucima, koliko god oni bili ljubazni, umorne i nervozne ljude dovodili su do ludila.

OLIMPIJSKA EUFORIJA NIJE POSTOJALA

Kretanje po gradu je bilo potpuno ograničeno. Pratili su sve aplikacijama, koje opet na drugoj strani, nekima nisu ni proradile greškom organizatora. U hotelima su postojale žene koje su upisivale gde se ide, kada, kad se vraćate... Maske su bile obavezan deo stajlinga – nigde niste mogli da sretnete bilo koga na ulici da nije nosio masku. Na ulazu u prodavnice je bilo dezinfekciono sredstvo, kao i u svim sportskim objektima.

Kad je testiranje u pitanju – novinari su imali dva pre polaska, onda jedno na aerodromu, pa četiri dana za redom u glavnom medija centru. Posle toga bili su u obavezi da urade test na svaka četiri dana. Ako vam se desi na trenutak zbog ogromne vlažnosti da pomerite dva centimetra masku da biste konačno prodisali, brzo će doći neko da vas opomene. Ljudi na ulici nisu sa oduševljenjem gledali strance sa akreditacijama. Strah je bio jači od olimpijske euforije.

PUT DO MIKS ZONE KAO LAVIRINT

Kišni oblaci (©Miljana Rogač)

Sve to je bilo sasvim prihvatljivo, jer svi znamo da je zdravlje moralo da bude na prvom mestu. Međutim, tek u najvećim halama dolazila je do vaših misli realnost - da ambijent nije ni sličan onom kakav bi bio sa publikom na tribinama. Japanci su spremili prelepe dvorane, zaista velelepne i skupocene objekte za svaki sport. Počev od timskih, preko atraktivnih terena za basket „tri na tri“ i odbojku na pesku, pa do hale u kojoj su se borili džudisti i karatisti. Bilo je prelepo sa novinarskih mesta posmatrati takmičenje, ali samo može da se zamisli kakav bi bio spektakl sa navijačima. Trebalo je da to bude 30 odsto kapaciteta, ali su u poslednjem trenutku, desetak dana pre početka objavili da je uvedeno vanredno stanje i da će hale biti prazne.

U tako velikim dvoranama su previše zakomplikovali put do miks zona. Pa se dešavalo da morate da trčite potpuno na drugu stranu, izlazite napolje, pa ponovo ulazite, da biste se probili kroz barikade i došli do izjave. Posebno je to bilo izraženo u „Arijake areni“ na odbojci, gde je bukvalno jedan kraći trening bio potreban da biste ovo izveli kako treba.

Kontakt sa sportistima je bio moguć samo u miks zonama, odlazaka u Olimpijsko selo nije bilo. Sve srpske takmičare mogli ste da sretnete samo na dva metra razmaka... Kraći razgovori su mogli da se vode posle utakmice, ili eventualno preko telefona. Zato su ove Igre bile veoma čudne i za izveštavanje. Čak i sportisti su pokušavali da priđu bliže, ali bi ih brzo volonter vratio iza ograde.

SVE JE ČISTO, A KANTI NEMA

Red za cigare (©Miljana Rogač)

Ono što je moglo da oduševi sve – bilo u hali, bilo van nje, u gradu ili autobusu – jeste neverovatna čistoća. Čuđenje postaje veće, kada shvatite da skoro nigde nema kanti. Ako uđete u halu sa praznom flašicom i pitate volontera gde da bacite, neće vam odgovoriti nego će uzeti u ruke. Po ulici ne može da se nađe nikakav papirić ili pikavac. Pušenje je na većini mesta zabranjeno, pa je pušačima bilo otežano da dođu do prilike da zapale cigaretu. Postojala su ograđena mesta napolju gde je određeni broj ljudi mogao da stane, a ostali su čekali u redu. Kada to neko ugleda na otvorenom, ne može da se ne nasmeje.

Ono što je u restoranima čudno jeste da Japanci ne žele da uzmu bakšiš. Vratiće vam sve do poslednjeg jena i očekivati da ne ostavite baš ništa na stolu. Ako ste nešto izgubili, tražiće vas da vam vrate. Naravno, trčaće kao za mnoge druge stvari.

Kad se podvuče crta i sumiraju svi utisci, svako ko je bio na Olimpijskim igrama u Tokiju, poneće kući kofere pune neobičnih iskustava i uspomena. Ovakvo putovanje i takmičenje teško će se ikad ponoviti.

Sledeći je Pariz... Nadamo se bez maski i korone.

Goodbye Tokyo! See you in Paris