MOZZART ANALIZZA: Dovoljno za početak - ali i šta to Srbija može bolje

"Kao trener... voleo bih da uvek bude ovako, da moj tim pobeđuje sa 2:0 i ne primi gol. Generalno sam zadovoljan jer smo, ono što smo se dogavarali, uz plan koji je bio ispred nas – uspeli da ostvarimo, da budemo dovoljno ozbiljni i utakmicu rutinski dovedemo do kraja. U svakom slučaju, zadovoljan sam uspešnim startom u ovim kvalifikacijama i da smo ostvarili ono što smo želeli."

Generalizovan, opšti pogled – ali i sasvim tačan. Reprezentacija Srbije je u skladu sa svojim modelom igre, ideološkim identitetom koji je karakteriše od dolaska Dragana Stojkovića, ali i planom za utakmicu sa Litvanijom, koji se video, odigrala koliko joj je bilo potrebno.

Ipak, sam selektor je na konferenciji po završetku meča u nekoj od rečenica izjavio kako postoje neke stvari koje će se korigovati. Zaista postoje.

Pre svega, Srbija je Litvaniji dozvolila više nego što je očekivano - možda i više nego što je i Litvanija očekivala. Iako na prvi pogled 6 šuteva litvanske reprezentacije nije mnogo, Litvanija je prema naprednoj statistici broja očekivanih golova imala učinak od 0.72, što je više nego što je njihov prošlogodišnji prosek iz Lige nacija (0.64) u kojoj su igrali protiv značajno slabijih ekipa nego što je reprezentacija Srbije.

Sam kvalitet i broj šansi Litvanije kao opštu činjenicu trebalo bi staviti po strani, a najviše posmatrati kako i zašto su one nastajale. Mahom nisu bile posledica superiornosti i kvaliteta Litvanije, već grešaka i izgubljenih poseda naše reprezentacije, koja je dozvolila nešto više izgubljenih poseda, izgubljenih duela (1 na 1, duela u kontaktu, itd.), a što je dovelo do toga da je Litvanija imala i veći broj oduzetih, veći broj presečenih lopti, ali i veći broj dobijenih duela.

To se ne dešava slučajno, a ne treba ga ni striktno vezivati za nivo zalaganja, požrtvovanja ili energije reprezentacije Srbije – te stvari su bile i jesu strukturalne, grupne i individualne prirode, kao i odabira rešenja koja se u određenim situacijama nameću unutar modela igre na kojem se insistira.

Jedna od stvari na kojoj će selektor Stojković izvesno insistirati je veća aktivnost, izraženije demarkacije i pojavljivanje, ali naročito prepoznavanje igrača preko kojeg lopta može da se izvuče iz, brojem igrača, opterećene zone.

Protiv Litvanije, više sekvenci poseda reprezentacije Srbije završilo se neuspešno zbog neprepoznatog ili neiskorišćenog trenutka za nalaženje slobodnog igrača koji u potpunosti može da promeni ugao napada.

Više puta su pokušavana pravolinijska rešenja, ili je dolazilo do grešaka u odlukama oko selekcija rešenja ili do neadekvatnih međusobnih interakcija. Model igre koji je postavljen u reprezentaciji Srbije favorizuje nešto veći broj individualnih rezonovanja i slobode nego neki drugi slično koncipirani, ali je utemeljen na jasnim planiranim rešenjima unutar strukture koju bi trebalo poštovati.

Kao takav, model dosta zavisi od dolazaka u određene zone, ali i od tajminga određenih planiranih radnji. Ako se one ne ispoštuju, verovatnoća izgubljene lopte postaje veća. Takvih situacija je bilo.

Na slici iznad vidimo primer neiskorišćenog veznog igrača koji je mogao da promeni težište napada. Rezultat je izgubljena lopta reprezentacije Srbije.

Srbija u velikoj meri može, što je pokazivala i ranije, da profitira od čestih promena težišta napada i prenosnih lopti. Za utakmicu sa Litvanijom, bitan deo plana bilo je napasti protivničke bekove i protiv njih ostvarivati brojčanu superiornost u odnosu 2 na 1. Sam raspored Srbije na terenu joj je to i omogućavao.

Srpskih 3-2-4-1 iliti 3-2-5 protiv litvanskih (uglavnom) 4-1-4-1.

Pogledajte poslednji broj u rasporedu srpskog tima (5) i poslednji broj u defanzivnom rasporedu litvanske reprezentacije (4) - brojčani odnos 5 na 4, odnosno jedan slobodan igrač u korist Srbije, koji, uz pravilno rešavanje situacija – donosi veliku prednost. I donosio je.

Srbija je, kada su situacije prepoznavane, stvarala prednost upravo usled numeričkog suficita u odnosu na defanzivnu liniju reprezentacije Litvanije.

Sopstvenim problemima kumovala je i sama reprezentacija Litvanije. Kao ekipa sa jasnim brojčanim deficitom u odnosu na napadačku liniju Srbije, Litvanija je dozvoljava isuviše vremena i prostora na lopti srpskim igračima u posedu lopte, vršeći vrlo malo ili nedovoljno pritiska na njih, čime su reprezentativci Srbije daleko češće mogli da progresivnim ili prenosnim dodavanjima dolaze u povoljne situacije.

Uostalom, na taj način je Srbija i postigla prvi gol. Napadanjem litvanskog beka (u tom slučaju desnog) sa dvojicom igrača (brojčani odnos 2 na 1 u korist naše reprezentacije), Srbija je došla u situaciju za direktnu asistenciju Filipa Kostića prema kapitenu reprezentacije - Dušanu Tadiću.

Malo pritiska litvanskih igrača na vezne igrače omogućilo je neometano dodavanje prema Aleksandru Mitroviću, na delu terena gde je Srbija imala željenu i planiranu prednost.

Druga bitna stvar koja utiče na broj pomenutih izgubljenih lopti naše reprezentacije je način povezivanja i kontrolisanja distanci.

Organizacija srpskog nacionalnog tima vrednuje prostor kao definisanu jedinicu, a poštuje i globalno određene zakonitosti uspešnog razvitka napada, sa povremenim iskakanjima određenih igrača iz konteksta, kao što je to povremeno slučaj sa individualno dominantanim Dušanom Tadićem ili Sergejem Milinkovićem-Savićem.

Iako većina igrača (ako ne i svi) dolazi iz klupskih sredina u kojima se gaje manje ili više slične tendencije, što im neke stvari na nivou automatizma olakšava, greške i manjak jasnih rešanja i dalje je povremeno prisutan.

Pomenuti manji broj rešenja dešava se u momentima većih distanci – ovakav model generalno vrednuje pravilniju strukturu i poštovanje određenih prostora koji su racionalno razdvojeni, što već prirodno dovodi do nešto većih distanci. Ipak, nekada se i unutar tog racionalizovanog rasporeda na terenu dešavaju problemi za Srbiju da pronađe dobre uglove za naredni pas. Jedna od stvari na kojoj bi svakako trebalo raditi - nalaženje optimalnih distanci za protok lopte na način na koji model igre to zahteva.

Zašto? Da bi se, između ostalog, smanjio i broj izgubljenih lopti?

Zašto? Zato što je Srbija ponovo najviše problema imala upravo u tim momentima.

Nije nešto što nismo viđali i u Kataru, i protiv Švajcarske, a naročito protiv Kameruna. I tada, kao i sada protiv Litvanije, Srbija je i zbog distanci unutar grupe koja je u blizini lopte, i zbog intenziteta po gubitku lopte, ali i nekih individualnih reakcija, imala problema u momentima izgubljene lopte. Ovoga puta čak i na gotovo šablonski način, s obzirom da je Litvanija više puta nalazila gotovo isti prostor.

Uglavnom se to odnosilo na prostor ispred suprotnog bočnog centralnog beka, polu-bočno. S obzirom na činjenicu da Dragan Stojković insistira na tome da krilni-bekovi (na ovoj utakmici Filip Kostić i Andrija Živković) stoje maksimalno široko i visoko, njihove distance u povratnom trčanju po izgubljenoj lopti neretko bivaju velike, što jednim delom otvara nebranjeni prostor između njih i njima najbližih centralnih bekova. Litvanija je u nekoliko navrata te prostore koristila.

Zašto taj prostor nastaje? Zbog pomenute distance između krilnog-beka koji se podiže visoko i njemu najbližeg bočnog štopera.

Zašto je ta distanca tako velika? Uglavnom zbog prirodne rotacije defanzivaca, po kojoj suprotni centralni bek (u slučaju ispod, Eraković) mora da ostaje uže, spreman da pokriva dubinu u slučaju izgubljene lopte.

Na taj način, on biva dodatno udaljen od prostora koji postaje sve širi i širi - i sve pogodniji protivnicima da ga iskoriste ukoliko Srbija ekspresno ne vrati izgubljenu loptu u svoj posed. A to je segment koji bi takođe mogao da bude efektniji.

Reprezentacija Srbije bi trebalo da koriguje taj prostor i, samim tim, određene stvari u igri ispod nivoa lopte, kako bi bila što manje podložna problemima u momentu izgubljene lopte.

Jedan deo potencijalnog rešenja Srbija već primenjuje. Od svog dolaska, Dragan Stojković insistira na napadačkoj rotaciji po kojoj se jedan od centralnih veznih spušta u poslednju liniju, u visinu centralnog štopera, što omogućava bočnim štoperima da se pomere široko i nešto više.

Ovakva rotacija bi za Srbiju mogla biti od još veće važnosti u igri iza lopte, odnosno u pozicioniranju ispod nivoa iste, u prevenciji od kontra-napada i brzih napada protivnika, naročito protiv onih rivala koji imaju nešto širi defanzivni oblik i izražen faktor krilnih igrača u fazi ofanzivne tranzicije.

Kada jedan od centralnih veznih igrača nije u visini centralnog štopera u igri iza lopte, onda nastaje potreba za ranije istaknutim pomeranjem, odnosno sužavanjem suprotnog štopera, koje posledično dovodi do veće količine prostora za protivnika da prenese težište igre na drugu stranu po oduzetoj lopti.

Korišćenje jednog od centralnih veznih u visini centralnog defanzivca u takvim situacijama, omogućilo bi drugačiju funkciju za suprotnog štopera, koji bi mogao da pomeranjem unapred skrati distancu u odnosu protivničkog igrača.

Primer ispod pokazuje zašto bi to bilo važno. Unutar ideološke zamisli Dragana Stojkovića, Srbija bi bila stabilnija, imala bi više kontrole i bila bi spremnija u momentu gubitka lopte. Pored toga, verovatno bi imala i optimalniji raspored, kojem teži.

U takvom rasporedu, bočni štoper sa suprotne strane bi imao pod kontrolom krilnog igrača protivnika – pod uslovom da stoji usko.

Upravo na utakmici protiv Litvanije je bilo i primera u kojem je postavljena igra iza lopte sa centralnim veznim u visini Nemanje Gudelja, štopera reprezentacije na ovoj utakmici, ali je pozicija Strahinje Pavlovića bila loša - nedovoljno uska.

Strahinja Eraković, kao i njegov imenjak, Strahinja Pavlović, spadaju u grupu agresivnih štopera kojima odgovara da se brane unapred, da budu često u kontaktu sa protivničkim igračem i pritiskaju ga sa leđa. To je samo još jedan faktor zbog kojeg bi im i ta adaptirana funkcija u situacijama pripremanja za trenutak izgubljene lopte - sasvim odgovarala.

Pavlović je to potvrdio i na ovoj, kao i na mnogim prethodnim utakmicama. Njegova sposobnost da se brani na širem terenu, agresivno i sa mnogo kontakata bila je od velike važnosti za Srbiju i na stadionu Rajko Mitić, kao i na mnogim drugim stadionima od kada je bivši štoper Partizana upisao prvi nastup za "A" selekciju.

Nije slučajan, niti je Pavloviću stran podatak da je na utakmici protiv Litvanije bio u čak 20 duela (od kojih je uspešan bio u 13), kao i da je 10 puta direktno oduzeo loptu, a 6 puta presekao dodavanja protivnika. Veliki broj tih situacija bio je upravo u momentima defanzivne tranzicije, gde su njegove individualne navike došle do izražaja i bile izuzetno važne za nacionalni tim. Ukoliko bi one bile dodatno usmerene kroz kolektivne tendencije, uticaj bi mogao biti još veći i manje podložan greškama.

Selektor je sam potvrdio da ima stvari za korekciju – ima.

Za početak i za utakmicu sa ne preterano kvalitetnom selekcijom Litvanije, ovo je bilo dovoljno. Pozitivno je što će se, očigledno, neki alarmi za određene situacije u igri upaliti i pored pobede. Neophodno je tako nešto - jer Srbija cilja velike stvari, daleko veće od jedne pobede u kvalifikacijama za šampionat Evrope.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.